MILAN TODOROV: ŠALA

 

Sada mi je teško da to zamislim, ali kad sam bio mali, još dečak, bio sam mršav. Moja neuhranjenost nije poticala od porodične neimaštine, mada sa jednom, očevom službenićkom platom, nije bila daleko.

U to dobro vreme, za koje ćemo posle svi govoriti da nije bilo dobro, a govorili smo da potvrdimo dolazak slobode govora, postojala je vrlo razvijena služba socijalne pomoći.

Majka me je odvela na lekarski pregled. Sećam se tog svog prvog straha od lekara koji će me pratiti do danas. Lekar je bio star, vrlo star čovek kako mi se tada činilo i zbog toga je bio dobar.

Rekao mi je da se skinem i ostanem samo u gaćicama. Opipavao me je po svom dleovima tela. Kuckao u rebra. Slušao stetoskopom pluća i leđa.

Na kraju je uzdahnuo i rekao samo jednu reč:

„Da“.

Pogledao sam u majku sa osećanjem krivice.

Bila je bleda.

„Da“, ponovio je čika doktor. „On je za oporavak.“

Majka je odahnula.

Obukao sam se.

Sećam se još da je napolju duvao sneg. Da, duvao, jer ga je košava nosila mahnito ljudima u lice.

„Ako komisija odobri ideš u banju na proleće“, rekla je mama.

Nisam znao šta je banja.

„Bićeš sa mnogo devojčica i dečaka tvojih godina. Lepo ćete se zabavljati i vratiti zdraviji i jači.“

Od tada sam počeo da mislim da nešto nije u redu sa mnom. Verujem da sam tada prvi put osetio strah od umiranja. Nisam naravno, znao ništa o smrti. Ne znam ni sada. Vaspitan sam u ne baš pretereno religijskom smislu i već tada, pa i danas smatrao sam da je smrt samo kraj i ništa više. Odnosno da posle nje nema ničega, nikakvog života, nikakvih rajeva i vraćanja u život onda kad se Hrist spasitelj vrati na Zemlju.

Sledećeg marta majka me je spakovala, a otac ispratio na autobusku stanicu.

Autobus u koji sam ušao već je bio pun dece i na njemu je pisalo Banja. Ništa više. Nikakav detalj o kojoj banji se radi. Da, još je pisalo vanredna vožnja.

Nisam znao šta to znači.
Posle dva sata vožnje u kojoj niko nije progovorio ni reči uprkos našem starijem pratiocu koji nas je nagovarao da pevamo i da se smejemo stigli smo u banju na nekoj planini.

Bilo nas je dvadesetak. Svi smo bili, kako su govorili, neuhranjeni.

Od tada, od tog vremena ne volim tu reč, jer sam uveren da je neuhranjenost druga reč za glad za nečim što tek dolazi a što ne znamo šta je ali će učiniti da naša tela lete nad vodom, recimo.

Banja se odista nalazila blizu brze planinske rečice.

Prvih nekoliko dana smo se privikavali na menzašku hranu i spavanje u zajedničkoj spavaonici. Devojčice i dečaci spavali su u istoj velikoj prostoriji. Bilo nas je tačno dvadeset. Deset dečaka i deset mršavica.

Noć je na planini brzo padala sa oštrim vazduhom i neprijatnom hladnoćom. Penjali bismo se na svoje krevete, prekrivali nekim braonkastim, možda vojničkim ćebadima i pre tonjenja u san blebetali koještarije.

Naš instruktor se nije ljutio.Puštao nas je da brbljamo do deset a onda ulazio u spavaonicu, gasio svetla i rekao:
„Ni reč više.“

Mi smo uglas rekli:

„Pst“.

I posle opet pričali.

Jednog jutra instruktor nas je poveo na kupanje na planinskiu reku. Mi nismo imali ništa od kupaćih rekvizita.

„Nije važno“, rekao je naš učitelj. „Reka je kamenita i plitka. Skinite se u gaće i malo se brčkajte. Vrućina je.“

Kad smo stigli na to valovito kamenito rečno korito poskidali smo se, zazirući jedno od drugog i ušli u vodu. Bila je hladna , ali bistra, skoro oštrooka.

Učitelj instruktor nas je ostavio i otišao na terasu obližnjeg motela da popije pivo.

Dok smo se brčkali i ciktali voda je iznenada počela da raste. Nismo znali da je samo nekoliko kilometara uzvodno hidrocentrala koja je baš u deset pre podne dizala ustave tako da bi rečica u roku od nekoliko minuta narasla za dva metra.

Voda je ponela naša stvari sa obalnohg kamenja i mi smo jedva dobauljali do obale.

Pričalo se da se jedna devojčica udavila.

Mokri i uplašeni vratili smo se uskromni banjski smeštaj.

Ručali smo pasulj. Zevali u planine okolo. Meni je neka kuvarica koja je poznavala moju mamu uvek davala dve porcije. Nisam pojeo ni prvu.

U osam uveče smo išli u krevete. Instruktor je ušaou spavaonicu i rekao nam da ove noći možemo do mile volje da se šalimo i pričamo dok ne zaspimo, ali da ne pričamo nikom o onome što se desilo.

Prozori su bili otvoreni. Vazduh je bio oštar. 

Neko je pričao vic o čoveku u javnoj kući. Čovek je, navodno, došao u tu kuću sa besprizornim ženama, odvojio jednu, odveo je u sobu ne znajući da je ona, revolirana gostima, stavila u onu svoju stvar barut. Čovek je stavio onu svoju stvar u onu njenu stvar sa barutom i ona njena stvar je eksplodirala. Žena je poludela od besa. Kako si mogao da me eksplodiraš da nestanem, a muškarac joj je, navodno, mirno rekao a ti kako si mogla da onu moju stvar zalepiš za plafon.

Smejali smo se kao blesavi, a iznutra drhtali.

Vic je bio besmislen, ali mi smo se uporno smejali.

Posle mnogo godina sreo sam stariju ženu, poznatu pesnikinju, koja me je začudo prepoznala.

„Mršavi“ rekla je. „Zar me se ne sećaš?“
Bila mi je poznata. Međutim bila je vrlo stara, starija od sebe, kako to biva u teškim bolestima.

„Sećaš se one šale“, pitala je.

„Koje?“

„One u banji za neuhranjenu decu. Kad je žena eksplodirala.“

Setio sam se.

„Da, to je neko ispričao…“

„Taj neko bio si ti.“

„A ti, ko si bila ti?“

„Ja sam bila ona devojčica koja se udavila u reci. I ja sam se najglasnije smejala tvojoj šali.“

(fotografija: autor)