Opominju me iz biblioteke
da vratim knjige
koje nisam pročitao.
Uzeo sam ih jer su mi se dopadale.
Dopadali su mi se autori.
Dopadale su mi se njihove priče.
Njihovi urbani romani.
Njihove lascivne pesme.
Naročito one
jer behu pun život.
Ali, nisam ih čitao.
Nikad ih nisam čitao
osim u njaranijoj mladosti.
Postoji sada neka blokada.
Kad pročitam nešto dobro
što je napisao neko drugi
ne mogu danima da napišem
ništa valjano.
To je kao začarane stvari.
Moraš da ih imaš.
Žabu koju si pretvorio u lepoticu
o kojoj misliš neprestano
ali je nikada nisi dodirnuo.
Možda ću jednog dana
moći da čitam te odlične pisce
bez straha od paralize mog pisanja.
Možda ću dodirnuti lepoticu.
I ona je nesrećna, zar ne?
Ali šta će tada biti sa mnom?
Uzeću tuđe.
Biću proklet.
Razapet između straćenih života
mog i tuđeg
koji kao izriđali veš vise
po terasama
dok postaje sve hladnije.
Нема коментара:
Постави коментар