Ležao sam u toj bolnici
u toj stranoj zemlji.
Nisam znao ni reč
kojom su govorili
lekari sa pacijentima.
Sa mnom u sobi
bio je starac
koji je umirao od raka prostate
i ja sam mislio kako je
sasvim sigurno
imao mnogo žena
i da ga je ta muška bolest
stigla kao kazna za greh
uživanja.
Starca je posećivala
uredna stara žena
uzimala ga za ruku
i šetala bolničkim hodnicima.
Videlo se jasno
da
ga je mnogo volela.
Ja sam samo ležao
u belom krevetu
bez pokreta.
Žena bi starcu pomogla
da ponovo legne u krevet
iz koga nikada više neće ustati
jer jednog jutra došla je mlada doktorka
u kratkoj beloj haljini
sagnula se nad njegovim krevetom
da bi kostatovala smrt.
Bila je mlada vitka i čarobno
oblikovanih nogu koje su se
završavale žutim mini gaćicama.
To mi se urezalo zauvek
u pamćenje.
Iskeženo belo lice starca
i žute gaćice doktorice.
Ozdravio sam
i posle ponekad mislio
na svog cimera
u stranoj bolnici
i tu doktoricu
i mislio kako smo se
nehotice spojili u celi svet
u njegov vrtložni krug
i postalo mi je jasno
da ne postoji ništa tako lepo
kao ljubav pre smrti.
Нема коментара:
Постави коментар