Postavili su ogromne količine
nekakvog eksploziva na
pešačkoj strani mosta
spremajući se da ga zapale
uveče radi neke svečanosti.
Kad je palo veče
pogasili su sva svetla
na i oko mosta.
Ljudi su prosto bauljali
drugom pešačkom stazom.
Rekao sam sebi da moram
moram hm
da budem srećan i zadovoljan
jer sve drugo me troši
a ne mogu da izmenim.
Prošao sam most
na bulevaru video veselu
debelu apotekarku.
Hej, apotekarku koja se smeje
a svaki dan se suočava sa očajem
bolesnih ljudi.
Zatim sam, tu odmah,
sreo mladog momka Arapina
koga sam viđao i na drugim
mestima
u gradu.
Prišao je usamljenoj devojci
i na lošem engleskom
pokušavao da je natera
da nastavi da šeta sa njim.
Sve je to trebalo da me ubedi
u mogućnost sreće.
I ja sam govorio sebi
budi srećan
budi srećan
dok mi je u susret išao
čovek mojih godina
potpuno ukomiran alkoholom
kao nekakav hodajući stećak
sa pogledom iznad prolaznika.
Hodao je sa potpunom prepuštenošću
svemu što dolazi
svemu što će biti
totalno van koloseka.
Onda je počeo vatromet.
Devojka se okačila
mladom Arapinu oko vrata.
Mislim.
Vratio sam se kući okolnim
putevima.
Mislio sam na tu mladu nežnu devojku
koja je pristala.
Šta je počinjalo?
Šta se završavalo u apoteci?
Šta se završavalo u brodu
koji je upravo išao ispod neosvetljenog
mosta.
Moj pokojni prijatelj Rudi
veliki čovek u maloj kabini
sa Terez
svojom poslednjom ljubavi
takođe umrlom
plovili su u odeljku za
takve zadesne ljubavne slučajeve.
Нема коментара:
Постави коментар