Čekao sam, ne baš strpljivo, u dugačkom redu u pretoploj centralnoj prostoriji Pošte.
Momak koji je trebalo da mi donese paket promašio je adresu. Bio je petak. Lutao je. Mislio, verovatno, na slobodno veče i najzad mi ostavio poruku da pošiljku mogu da podignem u narednih pet dana na Glavnoj pošti.
I sad sam bio tu.
Stari ljudi koji nose svoje mirise, onda jedan visoki, koščati muškarac koji se stalno okreće kao da nekog uzaludno traži, pa visoka lepa mlada žena u crnom, sa lepo izvajanim nogama, žena koja telefonira sve vreme a kad se okrene vidim ružnu mladu osobu sa naočarima i dugim, očevim nosem. Ne smeta mi ničiji izgled, jer niko nije kriv za njega. Ali, pogled iza koga stoji jasno osećanje da su svesne svojih nedostataka i da će ih, po svaku cenu nadoknaditi, nimalo mi se ne dopada
Vreme je sporo prolazilo. Parkirao sam u takozvanoj elitnoj zoni i znao sam da ću po izlasku iz pretople prostorije u pošti zateći pisamce sa kaznom zbog prekoračenja vremena plaćenog parkinga.
Sredovečan par stajao je na šalteru broj 3 već više od dvadeset minuta raspravljajući se sa službenikom pošte. On im je govorio da pošiljku moraju da najave nekoj seoskoj pošti, u Jagodini, ili tako nekom voću, a oni nisu znali kako i zašto.
Svi
u redu su slušali njihovu raspravu.
Mala oniska žena sa jakim
babljim dudama stalno je govorila
„Ali
molim vas, ali molim vas“.
Nikog nije bilo briga.
„Nama je to jako važno. To su lekovi. Nisu kravate.“
„Kakve kravate“, pitala je viša službenica koja se pojavila iz dubine tajanstvenih poštanskih odaja. Bila je mlada. Nosila le strog izled na licu. Imala je ravnu dugu plavu kosu. Nedostatak jačeg poprsja pokušavala je da nadoknadi uskim strukom i dugim nogama. Na sebi je imala dugu jednodelnu haljinu tigrastih boja sa razrezom na desnoj butini koji je otkrivao njenu nogu do međunožja. Hodala je iza stakala pokazujući se.
Napolju na bulevaru vrištala su kola Hitne pomoći ili policijska, svejedno.
Grad je bio mutan i mirisao je na opasnost, kao i svako veče u poslednje vreme.
Mislio sam već da odustanem kada je dugonoga crnka revoltirano napustila red i tako sam se za jedno mesto primakao nekom slabo osvetljenim šalteru za kojim su mahom starije žene besomučno udarale pečatima po nekim pismima. Zvuk pečata lebdi kroz ustajali vazduh.
Devojka u tigrastoj haljini me gleda upadljivo.
Možda mi se pričinjava.
Onda se naginje nad kolegom kontrolorom. Nema sise.
Da li je to važno u ovakvim scenama?
Koliko su važna sećanja a koliko snovi?
Skidam debelu jaknu. Prevario sam se u prognozi večernjeg vremena. Ipak se znojim. Možda je neka viroza? Ko zna?
Devojka u tigrastoj haljini hoda ka levoj strani mnoštva zatvorenih šaltera. Hoda dugim korakom tako da joj se vide bele, vrlo bele butine.
Buka sa ulice se stišava.
Devojka sa tigrastim gaćicama… Verovatno, mislim, ima i tigraste prianjajuće gaćice. To bi bilo sasvim lepo i uzbudljivo. Ukoliko je spremna za nečiji krevet.
Visoka, ukočena devojka se sad duri i dalje se šepurajući.
Postoje hipersenzibilne osobe koje umeju da čitaju tuđe misli.
Prestao sam da je gledam. Nije trebalo to da činim.
U poslednje vreme čitam grčke mitove. Mislim o Herodotu koji je prokleo oluju koja je na moru zaustavila njegova putovanja i on je naredio da se nepokorna voda izudara sa tri stotine bičeva.
Udarci štapom po vodi.
Da, to je ovaj trenutak.
Prilazim šalteru. Pokazujem na mobilnom telefonu poruku od poštanskog kurira.
„Izvinite“, kaže mi robotskim glasom bezlična sredovečna službenica. „Ovde se samo primaju pošiljke, a preuzimanje pošiljaka je u drugoj zgradi, druga vrata desno.“
Kažem joj da je to glupost.
Ona kaže: „Žalite se kontroloru“ i pokazuje mi trzajem glave na tigricu.
Persijanci, pomislih, nadiru, dani se polako gube a more … Sve će biti zaboravljeno. Skoro sve. Kao sećanje na mladost, sećanje u kome neke žene ulaze u čovekov život a onda izlaze. Neke žene ostaju duže a neke kraće vreme, zatim nestaju u našem umoru, umoru muškaraca.
Нема коментара:
Постави коментар