MILAN TODOROV: ČOVEK KOJI JE RASPLAKIVAO IKONE

 

Bio je to čovek koji je tvrdio

da je nekad davno bio čudotvorac u stanju

da rasplače svaku ikonu.

Zvali su ga, navodno, u manastire

da bi učinio da neka ikona počne da mirotoči.

U početku je to radio besplatno, a onda je, videvši da i sveštenici trguju, počeo da naplaćuje svoje usluge.
Međutim, od tog trenutka ikone su prestale da ispuštaju suze.
Pokušao je ponovo i ponovo.
Ništa.

Dakle, pomislio je, nije problem u uzimanju novca. Nego je u pitanju nešto drugo.

Ali, nije znao šta je to drugo.

Možda je u pitanju vreme odlaska u crkvu i celivanja ikona svetaca?

Probao je ujutro, u podne, uveče. Jedne noći je čak spavao pod ikonom Majke Božije.

I ništa se nije dogodilo ni sutradan ni mnogo docnije.

Ali, zašto i kako, pitao se. Jer, nekada se to odista dešavalo. Videli su se tragovi. Brazgotine na freskama se još i sada vide. Osim toga, te ikone su zaista lečile biolesne. Mnogi su posle moljenja pred njima prohodali i progledali.

Posle je odustao i zaboravio to neobično iskustvo.

Uostalom, niko ga više nije ni tražio iako je odlazio povremeno ne samo u srpske nego i u grčke manastire. 

Tog leta otišao je na ostrvo Egina. Avionom do Atine a zatom brodicom na ljuljkajućim talasima oko pola časa do istoimenog gradića u kome se, kako je pročitao u turističkom prospektu, nalazio manastir svetog Nektarija. Svetac je bio čudotvorac i teolog. Preminuo je 1920 godine u bolnici u Atini od raka prostate.

Tamo je upoznao Oliveru. Bila je udovica. Imala je jako držanje, krupne oči i prkos u načinu na koji je zamahivala glavom listajući svoju dugačku kestenjastu kosu.

Nekako su se privukli jedno drugom.

Sedeli bi na kamenim klupama ispred manastira i grickali pistaćije po kojima je ostrvo čuveno. Ona je češljala kosu koštanim češljem u jakom popodnevnom svetlu, a on je samo gledao u nju.

U vazduhu teškom od mirisa borova i lovora i šafrana i bogznačega činilo mu se da se deo ovog sveta premešta u onaj svet.

Šta misliš, upitao je iznenada, da li su verska čuda moguća?

To je samo dim i obmana, rekla je prilično nezainteresovana.

Zašto?

Važno je da pokušavamo da živimo. To je najvažnije i to ja upravo radim.

Ispustila je češalj. On se spustio na kolena i dohvatio ga. Otresao ga je od prašine i nekoliko njenih tamnih dlaka je odletelo sa vetrom.

Da li da joj kažem svoju tajnu?

Ne, neću.

Ljudi tumače ovo i ono, ali samo Hristos može da raširi ruke i zagrli nas, rekla je.

Palo je veče.

Da li ti je hladno?

Pokušao je da je zagrli.

Pogrešno si protumačio ovo poznanstvo, rekla je i otrgnula se.

Pomirio se sa činjenicom da joj nije potreban.

Mislim da si u pravu, rekao je, mi u čudu razgledamo te ikone, krstove, kovčege sa moštima… Sve je to tamjan. Sve je to možda prekasno.

Prekasno za šta?

Ne znam kako bih ti to opisao.

Mi stalno želimo samo da uživamo i da nam se dešavaju stvari u kojima nada ima glavnu ulogu.

Ništa te ne razumem, rekla je.

Ostaviću to na stranu, reče.

Šta?

Idem u šetnju. Ako hoćeš pođi sa mnom.

Gde?

Tu, uz litice.

Važi, ali šta ćemo tamo?

Mislim da sam kao mlad grešio.

Svako je grešio u mladosti. To se ne računa.

Idemo u manstir. Kažu da je u njemu neka žena pomolivši se pred ikonom sveca, zaštitnika manastira, jednostavno nestala.

Hoćeš da nestanem?

Ne, nikako. Hoću da mi budeš žena.

Samo pod jednim uslovom, rekla je.

Da čujem.

Ne boj se. Obećavam ti.

Šta?

Ušli su u crkvu u manstiru.

Ona se hitro sakrila iza velike ikone Bogorodice.

Obećaj mi ljubav, rekla je.

Zašao je iza ikone.Uhvatio je za ruku. Onda joj je dodirnuo dojke.

Neko je prilazio ikoni iza koje su se grlili. Bila je to žena sa detetom.

Posle je to sve bio samo san.

Ikona je mirotočila.

Svet je polako odumirao.

Živeli su zajedno nekoliko godina. Ona je umrla. On je ostao u praznoj sobi, jeo u njoj, gledao televiziju, čitao, spavao.

Nedostajao mu je razgovor sa ženom.

Jednog jutra otišao je do onog manastira u kome je proplakala ikona pred njim.

Kleknuo je na kolena. Izmolio Očenaš. Ustao.

I izašao.

Ali to što su ikone mirotočile u mladosti nije mu davalo mira.

Vratio se u crkvu i uporno posmatrao ikonu, sve one crvene i plave boje oko očiju svetice, njene široke blage oči, belinu zenica, uski nos, usta koja nisu pretila, nisu se smešila, nisu bila usta koja je čovek mogao da vidi na ovom svetu i onda je shvatio da je učinivši da freska mirotoči u stvari pustio zlo napolje iz tela, jer svako tela bi moralo da ima bar u početku malo zla u sebi a to zlo, shvatio je, najzad, bio je on sam.

Ponovo je izašao na vazduh. Osećao se kao čovek koji je otkrio istinu o čovečanstvu i Bogu. I počeo je da se smeje i smeje. Nije prestajao do večeri. Docnije se smejao manje, ali ipak isuviše često i bez vidljivog razloga.

Poznanici i retki prijatelju pitali su ga zašto se smeje.

Rekao je da ne zna. Možda se smejem da ne bih poludeo od straha.

Niko ga nije razumeo.

Ubrzo se razboleo. Rak peostate. Ništa novo kako čovek stari. Zatim je umro. U bolnici u Beogradu.

Ništa neobično, mislili su ljudi.