МИЛАН ТОДОРОВ: СО И ЗЛАТО (одломак)

 МИЛАН ТОДОРОВ

СВИТАК

(одломак из необјављеног романа СО И ЗЛАТО)

...Оклевао сам да одем код балерине. Била је, такође, чланица кружока Гричких вјештица.

Библиотекар је рекао:

– Видела је ђавола, та бела Рускиња, Лариса Владимирова.

Мени то ништа није значило.

– Потиче из богате породице која је побегла пред Црвеном револуцијом и настанила се у Београду.

Лариса се удала за једног болешљивог професора клавира. Он је свирао у позоришном оркестру. Она је још у Петрограду похађала конзерваторијум који је похађао и Чајковски. Разуме се она је похађала балетски одсек, тако да су је одмах примили у балет Народног позоришта.

Међутим, није згодно да муж и жена раде у истом предузећу, нарочито ако је то предузеће за израду уметничких илузија. Брак им је пукао после само годину дана. Имали су ћерку која је остала са оцем. Мислим да се звала Нева, попут руске теке која протиче кроз Москву.

Кажу да је ћерка наследила мајчине гене.

– Шта је сада са ћерком? У каквим су односима?

– Мајка иде својим, а ћерка својим путем, изгледа.

Његов одговор ми је био претинац са дуплим дном.

Лариса Владимирова је живела на десетом спрату солитера наспрам градског гробља на коме се већ годинама нису обављале сахране јер је било препуњено.

Кад сам дошао, негде око пола десет увече, одмах ме је одвела на терасу на крову са које се пружао поглед на то гробље.

– Погледај га – показала је голом руком, јер беше у лаком провидном кућном мантилу. – Зар ти се не чини као море?

– Да – рекох – море бивших живота.

– Немој тако. Море је увек море. Можда ће ти изгледати чудно али ми балерине никад не пристајемо да будемо бивше играчице, јер не признајемо да је оно што је било заувек нестало. Кад бисмо то прихватили онда би и оно што ће бити, било само нешто што можемо знати а то би била ужасна драма унапред.

– Овде сам под киријом – рекла је иако је нисам ништа питао. – Соба, купаоница са клозетском шкољком, топле воде час има час нема, туширам се леденом и за дивно чудо навикавам се.

Затим је из ормара, под кључем, извадила мали црвени фото албум.

– Да ли ћеш смети да погледаш?

Нисам је разумео.

– Ово су слике старе више од двадесет година. Црно бела техника.

– Ко је фотограф?

– Нажалост, умро је.

Затим ми је показивала једну по једну слику.

– То су збирке – казала је. – Ово је збирка Гробљарије. Споменици мртвима уместо да се праве споменици живим. Чула сам да је негде у неком селу у околини Крагујевца неки ожалошћени супруг направио споменик својој жени у облику вулве али је рекао да је то лала, цвеће које је покојница највише волела.

На фотографијама из гробљанских поља означених бројевима, очигледно снимљених у зимским или ранопролећним вечерима видела се Лариса, млада обла Лариса како стоји нага између камених крстова.

Питао сам је шта је хтела тим фоткама.

– Нека свако схвати како жели. Уосталом, зашто би гробља, последња станишта људског света била сумњивија од простора јавног живота? Потребно је бити модеран до краја живота. И мало после.

Духови умрле беле Русије – помислих – духови изгубљене моћи, али и богатства живота и даље плешу.

– Шта мислиш – питала ме је као да ми је читала мисли – да ли постоји награда за пораз, признати пораз ако постоји награда за победу?

– Не госпођо Владимирова – рекох. – Не постоји..

– Зар?

– Слике из вашег албума су занимљиве. Само – застао сам – не знам да ли су за изложбу у нашој библиотеци. Знате какав је свет.

– Не знам и не занима ме – одговорила је подижући другу или трећу чашу црног вина на ноћној тераси.

Небо изнад затвореног гробља било је изванредно добро за портретисање.

– Да ли сте уморни – питао сам је.

– Ја сам у каријери научила да највише дајем кад сам уморна.

Замолила ме је да седнем на гумени под за вежбање.

Учинио сам тако.

– Није добро. Склупчај се у положај фетуса.

Послушао сам је.

– Сада зажмури и отворићеш очи тек кад ти ја кажем.

Послушао сам је.

– Сада отвори очи.

Отворио сам их.

Седела је на црној тонет столици лако раширених голих ногу а у руци је држала свитак хартије.

– Ово ћеш гледати кад будеш сам.

Узео сам фото апарат и свитак и на брзину се изгубио.