RATKO DANGUBIĆ: MALE PRIČE (20)

 MALE PRIČE /20/

Ratko Dangubić

.

POVRATAK

Vratio sam se u grad za koji sam mislio da sam ga napustio zauvek.

Ulice su bile iste, ali su me gledale drugačije. Kao da me se sećaju bez

sigurnosti. Na uglu gde je nekad bila pekara sada je bila apoteka.

Ljudi su i dalje žurili, ali bez razloga koji sam mogao da prepoznam.

Shvatio sam da povratak nikada nije događaj. To je greška u vremenu.

Na trgu sam ugledao čoveka koji je ličio na mene kakav sam bio pre

trideset godina. Stajao je ispred zatvorene prodavnice i gledao prema

kući iz koje sam nekada odlazio. Prišao sam mu. Okrenuo se. I tada

sam shvatio da ne gledam u njega, nego u mogućnost sebe koju sam

nekada ostavio u tom gradu. Čovek je nestao čim je zazvonilo podne.

Od tada, kad god se vratim, prvo pogledam u izloge. Ne tražim sebe.

Tražim onoga koji je možda ostao.

STAN BEZ EHA

Ušao sam u stan u kojem sam nekada živeo. Ključ je još uvek

odgovarao. To me je najviše zabrinulo. U sobama nije bilo zvuka. Čak

ni mojih koraka. Kao da je prostor naučio da ne odgovara. Seo sam i

čekao da se nešto seti mene. Stan nije. Otvorio sam prozor. Napolju je

prolazio tramvaj, ali se njegov zvuk završavao na staklu. Tada sam iz

hodnika čuo tri kratka kucanja. Ustao sam. Niko nije bio tamo.

Kucanje se ponovilo iz zida iza kojeg je nekada bila moja spavaća

soba. Prislonio sam uho. Sa druge strane neko je šaputao moje ime.

Bio je to moj glas. Tada sam prvi put pomislio da stan nije ostao bez

mene. Možda sam ja ostao bez njega. Izašao sam na ulicu i zaključao

vrata. Kad sam se okrenuo, na vratima nije bilo brave. Samo glatka

površina zida. Kao da stan nikada nije imao izlaz.

FOTOGRAFIJA U FIOCI

U fioci sam pronašao fotografiju na kojoj stojim pored nekoga koga

više ne mogu da imenujem. Smejemo se. I to izgleda iskreno. Pokušao

sam da se setim šta se dogodilo pre tog osmeha. Nisam uspeo. Možda

to i nije važno. Možda fotografije ne čuvaju prošlost, nego samo njen

prividni mir. Okrenuo sam fotografiju. Na poleđini je pisalo: „Nemoj

pokušavati da se setiš.“ Prepoznao sam svoj rukopis. Ali datum je bio

sutrašnji. Te noći nisam spavao. Ujutru sam ponovo pogledao

fotografiju. Osoba pored mene više nije bila na njoj. Ostao sam sam.

Na stolu je, međutim, ležala druga fotografija. Na njoj je bila ista

soba. Isti sto. Ista fotografija. Samo je na njoj stajao čovek koji je

gledao pravo u mene. Bio je to onaj koga nisam umeo da imenujem.

Tek tada sam shvatio da možda nije problem u tome što sam njega

zaboravio. Možda je problem u tome što je on zapamtio mene.

ZATVORENI PROZOR

U kući moje majke jedan prozor nikada nije bio zatvoren do kraja.

„Da vazduh zna gde da se vrati“, govorila je. Posle njene smrti

zatvorio sam ga potpuno. Sledeće noći nisam mogao da spavam. Nije

bilo promaje. Ali je nedostajalo nešto što ne ume da se imenuje.

Ponovo sam ga odškrinuo. Ujutru je na prozorskoj dasci ležala mokra

maramica. Bila je to maramica moje majke. Prepoznao sam je po

sitnom vezenom slovu. Niko osim nje nije znao gde ju je držala.

Otvorio sam prozor širom. Napolju nije bilo ničega osim dvorišta. A

onda sam, negde iz daljine, čuo njen glas: „Nemoj ga više zatvarati.“

Od tada prozor ostavljam otvoren. Ne zbog vazduha. Nego zbog onih

koji možda još uvek traže put nazad.

.

VODA U ČAŠI

Deda je ostavljao čašu vode pored kreveta. „Za noćne misli“, govorio

je. Nisam ga razumeo. Sada i ja to radim. Voda se nikada ne popije do

kraja. Kao da nešto u njoj ostaje budno. I čeka. Jedne noći probudio

sam se i video da je nivo vode porastao. Nisam znao kako. U sobi nije

bilo nikoga. Samo čaša. Ujutru je voda bila potpuno bistra, ali je na

dnu ležao mali kamen. Prepoznao sam ga. Bio je sa reke kraj koje je

moj deda provodio dane. Odneo sam ga tamo i bacio u vodu. Sledećeg

jutra kamen je ponovo bio u čaši. Tada sam razumeo dedine reči. Čaša

nije bila za noćne misli. Bila je za mrtve koji još nisu završili

razgovor.

POSLEDNJI GOLUB

Jednog jutra na krovu nije bilo golubova. Samo jedan. Stajao je

nepomično kao da čuva nešto što više ne postoji. Pokušao sam da ga

dozovem. Nije reagovao. Sledećeg dana ni njega nije bilo. Krov je

izgledao urednije. I potpuno zaboravljeno. Trećeg dana pronašao sam

pero na prozoru. Bilo je belo. Na njemu je bila krvava tačka. Stavio

sam ga među stranice knjige i zaboravio na njega. Godinama kasnije,

kada sam otvorio istu knjigu, pero je nestalo. Na njegovom mestu bila

je fotografija krova. Na krovu je stajao poslednji golub. Ali iza njega

je stajala kuća koje više nije bilo. I čovek na krovu. Čovek sam bio ja.

Od tada ne volim krovove. Previše toga odozgo izgleda kao prošlost.

TIŠINA KOJA OSTAJE

Shvatio sam da tišina ne dolazi posle svega. Ona je tu od početka.

Samo postane vidljiva kasnije. Kao prašina na svetlu. Sedim ponekad i

slušam je. Ne zato što ima šta da kaže. Nego zato što ništa drugo više

ne ostaje dovoljno dugo da bi se čulo. Jedne noći tišina je iznenada

pukla. Čuo sam zvuk vrata. Zatim korake. Neko je prošao hodnikom.

Nisam ustao. Koraci su se približili. Zaustavili su se pred mojim

vratima. A onda sam čuo sebe kako kažem: „Uđi.“ Niko nije

odgovorio. Samo je tišina ponovo legla po kući. Ujutru sam pronašao

otiske stopala. Vodili su od vrata prema meni. Ali nisu vodili nazad.

Tada sam shvatio da tišina možda nije odsustvo zvuka. Možda je to

zvuk koji još nije pronašao svoj trenutak.