RATKO DANGUBIĆ: KLJUČEVI

RATKO DANGUBIĆ

 KLJUČEVI 

Kupio sam na gradskom buvljaku

više od trideset starih ključeva,

naguranih u zarđalu kutiju,

kao kosti iskopane

iz neke zaboravljene zemlje.

Velikih.

Malih.

Dugih, tankih,

sa zupcima poput malih testera.

Teških gvozdenih,

potamnelih od vremena,

i sjajnih mesinganih,

uglačanih rukama

kojih više nema.

Ne znam

iz kog su veka.

Ne znam

koja su vrata nekada otvarali—

kuću zimi,

podrum ispod neke krčme,

drvenu kapiju u selu,

sobu u kojoj je neko čekao

nekoga ko se nikada nije vratio.

Ne znam

koje su ih brave nekada poznavale.

Ali ponekad, noću,

izvadim ih

i stavim na sto.

I tada slušam.

Jer ključ pamti.

Pamti ruku

koja ga je stezala,

džep u kojem je spavao,

kišu koju je osećao,

puteve kojima je putovao.

Pamti vrata

pre nego što su i sama vrata

bila zaboravljena.

Možda je ovaj mali ključ

nekada okretao bravu

na vratima sobe nekog mladića

koji je pisao pismo

koje nikada nije poslao.

Možda je onaj teški

otvarao podrum

kuće pune vina,

smeha

i glasova

koji su sada zatrpani

pod tišinom godina.

Možda je ovaj krivi, mali ključ

pripadao ženi

koja je čuvala venčanicu

u drvenom sanduku.

Možda je neki drugi

otvarao vrata sobe

u kojoj je spavalo dete,

dok se napolju

menjao vek.

Trideset ključeva.

Trideset malih komada vremena.

A svaki od njih

negde još ima vrata

koja više ne postoje.

To me najviše muči.

Ne to što su brave nestale.

Ni to što su nestale kuće.

Nego što su ključevi ostali.

Nadživeli su

ruke koje su ih nosile,

vrata koja su čuvali,

sobe u koje su ulazili,

imena ispisana na sandučićima,

korake na stepenicama.

Nadživeli su nas.

I možda zato

izgledaju tako neobično ljudski

kada leže zajedno—

kao gomila staraca

sa srebrnom kosom,

a svaki od njih

čuva

po jednu poslednju tajnu,

i svaki zna

po jednu priču

za koju se više niko

nije setio da pita.

Kupio sam ih bez razloga i gotovo ni za šta.

Šakom sitnog novca

na jednoj tezgi.

Nisam ni pomsilo da su priča i pesma.

Ali sada verujem

da nisam ja kupio ključeve.

Možda su ključevi kupili mene.

Možda su pošli sa mnom kući

jer su se umorili

od čekanja u prašini.

Možda su želeli

još jedna vrata.

Još jednu ruku.

Još jednu priliku

da se okrenu u bravi.

I tako sada leže

pored mojih knjiga.

A kada dođe veče

i svetlost postane tanka,

ponekad zamišljam

da bih, kada bih uzeo

svaki ključ,

jedan po jedan,

i šapnuo—

Pričaj mi,

cela soba

počela bi da govori.

A meni bi trebala

večnost

samo da saslušam

njihove priče.