paradoks

  Pokretno stepenište u tržnom centru koje te nosi kao voda čun na reci ljudi uvek se trgne malo zastane na pola puta ili pri kraju ali uvek trgne osetiš to držeći ruku na rukohvatu koji drži stotine ljudi ispred i iza tebe. Taj trzaj stepeništa koje namerava da stane pa ipak gonjeno nevidljivom silom nastavlja da te vuče između debelih nogu sredovečnih žena zna da je još rano za odustajanje.

Sve je počelo nenaručenim večerama. Jedne subotnje večeri, na vratima koja je, posle sumanute zvonjave, otvorio pojavio se raščupani mladić sa paketom hrane iz kineskog restorana. Dobro veče, rekao je. Jedva sam vas našao. Zatim mu je pružio papirnatu vrećicu iz koje je mirisao prženi luk, med i pečenio meso. Volite istočnjačku hranu, pitao je. Ponekad, odgovorio je. Ali, ako je to nauljena slatka piletina, ja je nisam naručio. Kako niste?! Ovde je vaša adresa, telefon naručioca... Da li ste to vi? Ništa ne znam o tome. Vaš broj? Izbegavam da dajem broj telefona svakome. Mladić se predomišljao. Najzad reče odlučno: Ne mogu da vraćam hranu. Moraćete da platite. Za nešto što ne želim? Da. Ali… Ponekad se jave takve situacije. Nije mi ovo prvi put. Ljudi nešto požele pa onda naruče a zatim zaborave na svoj izbor. To vam je – nasmejao se – kao sa ženama. U jednom trenutku ih mjuškarac poželi, a onda se pojavi neka druga i… I… kako to rešavate? Sa ženam...

  Sat koji je mesecima neprimećen stojao na zidu uočio sam tek kad su skazaljke prestale da se kreću. Možda je tako i sa ljudima. Dok postojimo ne vidimo jedni druge. Moguće zbog toga što je vreme izokrenuto. Ženu na čijem licu se video brodolom spazio sam na pešačkom prelazu. Stajala je nepomična mirna kao maska anđela dobrote. Stajao sam pored nje čekajući zeleni signal da pređem s jedne na drugu stranu ulice a kad sam prešao zebru okrenuh se: žene više nije bilo.

  Kako je moguće živeti u tuđoj zemlji a biti veseo? Danas sam sreo jednog takvog dezertera ruskog ili ukrajinskog svejedno pričao je glasno i šepurio se pred svojom lepom ženom. Pobegao je od rata to mogu nekako da razumemn ali kako je uspeo da pobegne od pomisli na one koji nisu koji sede u rovovima punim blata i snega živi a mrtvi sa slikom svojih takođe lepih žena u džepu prozeble vojničke bluze? Šta ga drži u toj hamletovskoj veselosti? Da li ga ta sitna plava žena voli? I da li još mari za seks? I da li će kad sve prođe a sve prođe i proći će voleti još malo čoveka koji je pobegao kao što i ja  evo bežim ne znajući od čega i koga. Bežim u snove u kojima se dešava ljubavni film bez titla sa poznatom/sa nepoznatom ženom u glavnoj ulozi mrtav u ratovima beskrajnim.

Roman „Krajem noći“ Milana Todorova je moderan, urbani roman koji donosi za nas novinu, ali u svetskoj savremenoj priči sve prisutn iju temu traganja za neuhvatljivim stvorenjima koja zapravo predstavljaju zaboravljeni način jednostavnog života i povratak nečem živom što je umrlo u modernom čoveku. U tom smislu je ovo sveže i zanimljivo književno sredstvo u našem savremenom romanu. Ono, naime, predstavlja naznaku prekretnice sa istorijskih, dnevno političkih, biografskih i strogo intimnih tema u svet veličanstvene prirode koja svojim nečistim bljeskovima vraća na svetlost dana iz dugog mraka mitske huldre. Traganje za ženom je oličeno pojavom divlje lisice u piščev opservatorijum. To je, razume se, više od ljubavne priče o izgubljenim raju i nudi nam uzbudljiv, neočekivan egzistencijalni okvir kroz potragu da bismo na samom kraju dospeli do pogleda u jednu tačku, u tačku zvanu mi. Branko Stojanović

Bio sam na dobro posećenom novogodišnjem književnom salonu  na kome je trebalo da čitam dve svoje nove pesme. Po rasporedu bio sam negde oko polovine. Prvi je bio legenda naše poezije Pero Zubac a posle drugi maltene svi dobri pesnici sada i ovde. Bilo je toliko snage i duha. Čekao sam ogledavajući plafon. Posle svakog njihovog čitanja začuo bi se aplauz. Pokušao sam i ja. Nije mi išlo. Verujem da je to zbog povređenih tetiva u vremenu kada sam se bavio teškom poljoprivredom. Dobra je zemlja, loši su ljudi a ja sam tu još živ i osmehujem se malo zbunjen.

Godinama unazad nisam imao psa. Zamolio sam prijatelja koji se u to razume bolje od mene da mi preporuči pasminu. Čekao sam njegov odgovor. Sedeo sam na umrljanoj fotelji u šoping molu kada mi je zaigrao mobilni telefon. Uzmi kangala. Lep je privržen i neočekivan. Kako, zavapih? Izgleda ljupko osrednje veličine ali ima veliko srce i malu kilažu ispod našušurene dlake. U tom trenutku neka žena sa zadovoljnom glavom izašla je žurnim koracima iz Zare dok je za njom pištao alarm. Mršavi mladić belog našinkanog lica tipski lik iz obezbeđenja potrčao je za njom: Gospođo, gospođo! Ona se nije ni osvrnula. Hodala je u stilu živim kako najbolje umem. Bezbednjak je samo zujao oko njenog dupeta. Ona je nesvesno hodala dalje sa tim velikim dupetom. Najzad je bio prinuđen da odustane. Okrenuo se na petama obuven u staromodne crne kaubojke poput bronzanog kipa. Još jedna, rekao je i zevnuo.

  Ne menjam gume na automobilu. Kad ih jednom stavim vozim dok se ne istroše. Uglavnom su to zimske gume sa reljefnim otiskom snega. Više benzina troše leti. Znam, jeziva stvar. Znam sve te savete o potrebi da se pridržavam zvaničnih podataka. Ali, čemu to služi osim ubijanju vere u direktan odnos sa svojim mozgom sa svojim srcem i svojim disanjem i unošenjem kiseonika u sopstvenu krv? Vozim sužavajući perspektivu dok pada sneg na selo grad i breg Ha ha na vestima pada sneg  pada na moj dosadašnji život sada ali sutra ili za koji dan sneg će se istopiti i nema razloga za izgovor. Pojaviće se svetlost biljke u vrtu počeće da rastu nevidljivo poput neizgovorenih reči onima koje voliš.

Obično me to hvata krajem godine da bi sa dolaskom nove i najav om lepših dana popuštalo i vraćao bih se na svoj put laganim smirivanjem. To, behu zimske nesanice. Ne znam zašto se to dešava. Po danu je sve u najboljem redu, kao u katedrali. Jedem, pijem, pušim, ponekad sam malo nemoralan, ali ne lažem što smatram posebnom vrlinom u moru svojih dnevnih poroka. Čitao sam o nesanici mnogo svakakvih bulaznosti. Od valjanog Karvera do vajnih psihijatara. Uglavnom se sve svodi na šetnje pre lake večere, isključivanje mobilnog telefona, zaboravljanje na sutrašnje obaveze i takve stvari koje su po dejstvu slične bogojavljenskoj vodici. Ako veruješ, delovaće. Ako ne veruješ, tvoj problem. Pokušao sam da se ponašam u skladu sa njihovim savetima. Ujutro bih u novinama pročitao neku bizarnost koja mi se činila lekovita. Na primer, o tajanstvenom narodu Masako koji živi u udaljenim i nepristupačnim brazilskim prašumama. Priča je bila divna. Ti ljudi, žene i deca su živeli bez telev...

Kažu da svaki pravi muškarac odnosno muškarac od krvi i dlaka mora da omiriše rat. To pravilo izgleda da sada važi na svim prostorima planete. Bio sam jednom tamo. Ne kao učesnik. Možda kao svedok za sopstvenu istoriju i spomen. Bila je to prva linija fronta. Moj prijatelj koji je otišao dobrovoljno u rat spavao je u ledenom sobičku čiji je prozor gledao na neprijateljsku barijeru sa mitraljeskim gnezdom. Bilo bi lako pogoditi te, rekao sam mu. Znam, ali ja sam se obezbedio i ne bojim se smrti sa strane. Povukao je gvozdeni krevet na kome su se jasno ocrtavale izbočine i nepravilnosti da bi se najzad ukazale minobacačke granate poređane kao dunje na oramaru u staroj kući ostavljene da zriju i mirišu dok sasvim ne istrule.

  Dok sam studirao književost, tračeći vreme, moglo je, verujem sad, sve to, i bez tobožnje nauke o pisanom i pisanju – naleteh na mit o Orfeju. U moru lepih pričica najviše me se dotakla zabrana koju je junak, sebi nametnuo: ne smeš se nikada okrenuti. Da li sam prihvatajući to saznanje da je čovek uvek u bekstvu bez moći da se, čak i u strahu svom, osvrne - postao oprezniji? Možda. Ali, čini mi se, uzalud. Nije preterano teško,ponekad ali ne uvek, pobediti u sadašnjosti, pa čak i u budućnosti, ali u prošlosti to nije moguće. Imao sam (u prošlosti koja ipak proganja Orfeja), devojku koja je volela da se ljubi na groblju. I to, može biti, nekome čudno, ali ja sam pristajao. Dešavalo se to noću. Kapije groblja se tada nisu zaključavale i niko nije čuvao uvelo cveće na grobovima. Ipak malo sam cvikao. Zašto na groblju? Ne na groblju, nego na nečijem grobu. Ali zašto? To je morbidno. Nije, tako ćemo živeti zauvek. Pokazaćemo da je ljubav jača od svih trivijalnosti. Po...

Po pravilu uvek se pojavljuju u danu koji prethodi nagloj i neočekivanoj promeni vremena, ti majstori koji otkupljuju stare stvari a naročito staro gvožđe koje je neko telo koje jede rđa i trulež sveprisutnosti. Majstori gvožđari su meni  simpatični kao zagonetni barometar. Ali, pitam se kako znaju za nadolazeće za promene vremena Kad će biti dobro a kad loše. To me zaokuplja bez odgovora. Majstori žive kratko. Imaju puno dece koju često prodaju. Množe se ponekad u istoj krvi radosni i grešni. Tamo gde ih nema možda stalno padaju kiše i snegovi jer nema ni sećanja na staro propadljivo lepo za otpad  ali trulo za život. I ja ne živim kao što ni ti ne živiš ako ne živimo  i  u vremenu prošlom u gvožđu u okovu u bačenom u nepotrebnom u smetnji samom sebi.

  Još samo malo pa će dan biti duži (možda i dah) biće duži onoliko koliko vrabac skoči. Tako je uvek pri kraju godine pri kraju još jednih savladanih nevolja i volja govorio moj otac. Vrabac iz njegove priče je još vrabac. Zimuje sa mnom u ovoj večernjoj tmini reklo bi se ni po čemu drugačiji od ostalih ptica koje viđam svaki dan poput senica ili gačaca ili razmažemih labudova na reci ili primerice galebova nad izlivom gradske kanalizacije u Dunav. Međutim vrabac koga viđam u rana jutra na ogradi pored kuće kako trlja kljun i biba krila je uplašeni usamljeni vrabac koji se boji dolazećih dužih dana. Kad želim da ga pogledam izbliza približavajući se ranim mrazom zamuljenom  staklu  prozora on hitro odleti kao da hoće tim bekstvom da mi kaže isti smo.

  Upoznao sam ljude koji grade puteve onaj crni asfalt što se proteže kao briga iznad obrve kao javi se kad stigneš kao pazi se sine. Ozbiljni su poput budućnosti. Piju samo koktu čija boja liči na modricu. Brišu ruke rukavicama  umrljanim zemljom. Prave mi neki put do kuće. Upozoravaju me da će sve to jednog dana da popuca. Pojaviće se žilice kao na licu starih ljudi, kaže mi glavni majstor. To se može krpiti donekle a posle ne garantujemo ništa. Muka je ovo. U redu je, kažem. Onda ćutimo. Tišina između nas je život vetra u stablima buduće nepogode i beskraj drugih svetova koji će doći posle ove blede prevarne zime.

  Bože, kako mi je potrebna prisnost kao pesak u koji bih se uvaljao posle izlaska iz hladne rečne vode još dečakom. Ne, nije ovde reč o prostoj nostalgiji za ranom mladošću. Bio sam u novootvorenom bistrou na obodu parka sedeo u staklenoj zimskoj bašti pio vino belo... a to plivanje pa zatim umakanje u vreli pesak i to vino večeras sve mi se to izmešalo u skiciranju grada Pesak koji mi sada curi između prstiju poput kasnog života. Devojke leta. Mršavog tela sa već uzdignutim bradavicama u čekanju. Onda ova krađa dela parka na uštrb zastakljene saletle te krađa zelenila parka na uštrb vizantijske crkve na mestu gde beše skromna siva stara bogomolja mog detinjstva u koju nisam nikad ušao… svejedno voleo sam je. I sve te male priče koje nikog više ne zanimaju kao ni ova dolazeća noć punog meseca zbog koje  ću se probuditi u dva ili u najboljem slučaju tri sata iza ponoći i vrteti u krevetu i piti vodu ...