Pokretno stepenište
u tržnom centru
koje te nosi
kao voda čun na reci
ljudi
uvek se trgne
malo zastane
na pola puta
ili pri kraju
ali uvek trgne
osetiš to držeći
ruku na rukohvatu
koji drži stotine ljudi
ispred i iza tebe.
Taj trzaj
stepeništa koje namerava da
stane
pa ipak gonjeno nevidljivom
silom nastavlja da te vuče
između debelih nogu
sredovečnih žena
zna da je još rano
za odustajanje.
Sve je počelo nenaručenim večerama.
Jedne subotnje večeri, na vratima koja je, posle sumanute zvonjave, otvorio pojavio se raščupani mladić sa paketom hrane iz kineskog restorana.
Dobro veče, rekao je. Jedva sam vas našao.
Zatim mu je pružio papirnatu vrećicu iz koje je mirisao prženi luk, med i pečenio meso.
Volite istočnjačku hranu, pitao je.
Ponekad, odgovorio je. Ali, ako je to nauljena slatka piletina, ja je nisam naručio.
Kako niste?! Ovde je vaša adresa, telefon naručioca...
Da li ste to vi?
Ništa ne znam o tome.
Vaš broj?
Izbegavam da dajem broj telefona svakome.
Mladić se predomišljao. Najzad reče odlučno:
Ne mogu da vraćam hranu. Moraćete da platite.
Za nešto što ne želim?
Da.
Ali…
Ponekad se jave takve situacije. Nije mi ovo prvi put. Ljudi nešto požele pa onda naruče a zatim zaborave na svoj izbor. To vam je – nasmejao se – kao sa ženama. U jednom trenutku ih mjuškarac poželi, a onda se pojavi neka druga i…
I… kako to rešavate?
Sa ženama?
Ne, sa picama, piletinom, girosom?
Ljudi uglavnom, u stvari uvek pristanu na ono što im se trenutno nudi. Čak i ne cepidlače.
Govorite o ženama?
Shvatite kako hoćete. Meni se žuri. Plaćaju me po isporuci.
Koliko?, upita najzad. Mladić mu je postao simPatičan. Imao je neku svoju filozofiju što je, smatrao je, danas prava retkost.
Hiljadu sto osamdeset.
Pružio mu je paket.
Oprezno, samo oprezno. Još je vruće.
Izvadio je novčanik i platio mu.
Prijatno, rekao mu je donosilac. Siguran sam da ćete uživati. Ove sumorne večeri pre praznika su kao stvorene za ušuškavanje u kući, uz gotovu hranu, knjigu, muziku, možda neku damu.
Hm, rekao je i dodao: Verovatno ste u pravu. Ali, to sa damom...bojim se da neće ići.
Sve
se može ako se dovoljno želi, doviknuo mu je mladić odlazeći.
Kako
bilo da bilo neočekivana večera je bila u njegovom stanu.
Doviđenja.
Ajde.
Ko bi rekao da će se to ponoviti već sledeće večeri?
Ali, ponovilo se. Mladić sa žutom torbom je iznova došao.
Ponovo neko slatko mesište u palačinki. Pojeo ga je na brzinu. Morao je da prizna da mu je prijalo.
Ostalo je nešto malo masnih mrvica u papirnatoj vrećici i to je poslužio u plehanom tanjiriću psu koga nije imao, ali je smatrao da je taj gest, iako odocneo, ipak izraz zahvalnosti za ljubav koju mu je dok je bio živ pas pružao.
Taj lepi, opasni pas. Ta ženka!
Za kratko vreme uspela je da ogloda lajsne oko parketa u njegovom stanu, progrize Ikeinu lampu od kukuruzne svile i precvika kabel za punjač mobilnog telefona.
Ipak nije se mnogo začudio kad je ujutro našao plehanu posudicu praznu i, činilo se, u slast olizanu.
Čuda se dešavaju – rekao je. A ako nema čuda uvek ima komšijskih mačaka koje su šunjaju hodnikom.
Kada se u kasno veče na vratima pojavila njegova nova prijateljica, inače drugarica iz školskih dana, čiji je muž ne tako davno preminuo i sa kojom je od tada na njeno insistiranje pokušavao da bude blizak prijatelj i ništa više – bio je u potpunom rasulu.
Ko mi uporno šalje hranu?
Otkud to da pas koji je uginuo pre osam godina jede?
Najzad, da li je moguće prijateljstvo između muškarca i žene bez fizičke intimnosti?
Možda
je to sve, pomislio je, neobjašnjivi učinak listanja one debele
knjige u knjižari Vulkan, u centru grada, u koju bi svratio posle
šetnje u zimskom predvečerju da se ogreje. Bila je to knjiga koja
ga je magnetski privukla.
„Zagonetke ljudskih bića“.
Tako se zvala monumentalna knjiga od nekoliko hiljada stranica.
Prelistavao je tu apokaliptičnu bibliju koju su nudili za 4999 dinara kao božićni poklon. Kada bi se ta cena gledala sa neba, pomisli je, ona tri poslednja broja bila bi đavolski znak 666.
Mlada udovica mu je pak rekla da se ne sekira i da se to dešavalo i njenom pokojnom.
On se prestravio.
Kako da se ne sekiram posle takvog objašnjenja, pitao je.
Ali,
ona je odmah ustala sa dvoseda i rekla da je sad zaista dosta i da
mora da ide, premda je nameravala da provede noć sa njim, razume se
u odvojenom krevetu, ali se sad oseća poniženo jer je krivi zbog
kikseva prethodnih partnera.
Kako prethodnih, pitao je.
Tako.
Uostalom ja sam osoba koja se uzdržavam od strejt seksa.
Nije
znao šta ta reč znači. Možda uzaludnost privlačenja između
zrelog muškarca i iskusne žene?
Potrčao je za njom. Doviknuo joj je da se vrati. U kupatilu je ostavila rekvizite koje je malo po malo gomilala.. Imala je, naime, neke predmete koji su joj bili fetiši, zamolila ga je za dozvolu da ih poređa u kupatilskim komodama i on je nije zbog toga osuđivao.
Odnela ih je, bez reči.
Odmah po njenom odlasku seo jer na tepih u dnevnoj sobi i vežbao disanje. Samo je tako sedeo i jednostavno disao. Ništa se nije čulo, osim meha njegovih pluća. Otkad nisam disao, pomisli.
U jednom momentu mu se učinilo da mu se neko stvorenje prikrada. Ali niko nije dolazio. To su samo ulazna vrata ostala odškrinuta. I vazduh je ulazio i izlazio.
Sat koji je mesecima
neprimećen stojao na zidu
uočio sam tek kad su skazaljke
prestale da se kreću.
Možda je tako i sa ljudima.
Dok postojimo ne vidimo
jedni druge.
Moguće zbog toga što je vreme
izokrenuto.
Ženu na čijem licu se video
brodolom
spazio sam
na pešačkom prelazu.
Stajala je nepomična
mirna kao maska anđela dobrote.
Stajao sam pored nje
čekajući zeleni signal
da pređem s jedne na drugu
stranu ulice
a kad sam prešao zebru
okrenuh se:
žene više nije bilo.
Kako je moguće živeti
u tuđoj zemlji
a biti veseo?
Danas sam sreo jednog takvog
dezertera
ruskog ili ukrajinskog
svejedno
pričao je glasno
i šepurio se pred svojom
lepom ženom.
Pobegao je od rata
to mogu nekako da razumemn
ali kako je uspeo da pobegne
od pomisli na one koji nisu
koji sede u rovovima punim
blata i snega
živi a mrtvi
sa slikom svojih
takođe lepih žena
u džepu prozeble vojničke bluze?
Šta ga drži u toj hamletovskoj
veselosti?
Da li ga ta sitna plava žena
voli?
I da li još mari za seks?
I da li će kad sve prođe
a sve prođe i proći će
voleti još malo
čoveka koji je pobegao
kao što i ja
evo bežim
ne znajući od čega i koga.
Bežim u snove
u kojima se dešava
ljubavni film bez titla
sa poznatom/sa nepoznatom
ženom u glavnoj ulozi
mrtav u ratovima
beskrajnim.
novogodišnjem književnom salonu
na kome je trebalo da čitam
dve svoje nove pesme.
Po rasporedu
bio sam negde oko polovine.
Prvi je bio legenda naše poezije
Pero Zubac
a posle drugi
maltene svi dobri pesnici
sada i ovde.
Bilo je toliko snage i duha.
Čekao sam ogledavajući plafon.
Posle svakog njihovog čitanja
začuo bi se aplauz.
Pokušao sam i ja.
Nije mi išlo.
Verujem da je to zbog
povređenih tetiva
u vremenu kada sam se bavio
teškom poljoprivredom.
Dobra je zemlja,
loši su ljudi
a ja sam tu još živ i
osmehujem se malo zbunjen.
Godinama unazad nisam imao psa.
Zamolio sam prijatelja
koji se u to razume bolje od mene
da mi preporuči pasminu.
Čekao sam njegov odgovor.
Sedeo sam na umrljanoj fotelji
u šoping molu kada mi je
zaigrao mobilni telefon.
Uzmi kangala.
Lep je privržen i
neočekivan.
Kako, zavapih?
Izgleda ljupko
osrednje veličine
ali ima veliko srce
i malu kilažu ispod našušurene dlake.
U tom trenutku neka žena
sa zadovoljnom glavom
izašla je žurnim koracima
iz Zare
dok je za njom pištao alarm.
Mršavi mladić
belog našinkanog lica
tipski lik iz obezbeđenja
potrčao je za njom:
Gospođo, gospođo!
Ona se nije ni osvrnula.
Hodala je u stilu
živim kako najbolje umem.
Bezbednjak je samo zujao oko njenog dupeta.
Ona je nesvesno hodala dalje
sa tim velikim dupetom.
Najzad je bio prinuđen da odustane.
Okrenuo se na petama obuven u
staromodne crne kaubojke poput
bronzanog kipa.
Još jedna, rekao je i zevnuo.
Ne menjam gume na automobilu.
Kad ih jednom stavim vozim
dok se ne istroše.
Uglavnom su to zimske gume
sa reljefnim otiskom snega.
Više benzina troše leti.
Znam, jeziva stvar.
Znam sve te savete o potrebi
da se pridržavam zvaničnih podataka.
Ali, čemu to služi
osim ubijanju vere u
direktan odnos sa svojim mozgom
sa svojim srcem i
svojim disanjem
i unošenjem kiseonika u sopstvenu krv?
Vozim sužavajući perspektivu dok
pada sneg na selo grad i breg
Ha ha
na vestima
pada sneg
pada na moj dosadašnji život
sada
ali sutra ili za koji dan
sneg će se istopiti
i nema razloga za izgovor.
Pojaviće se svetlost
biljke u vrtu počeće da rastu nevidljivo
poput neizgovorenih reči
onima koje voliš.
Obično me to hvata krajem godine da bi sa dolaskom nove i najavom lepših dana popuštalo i vraćao bih se na svoj put laganim smirivanjem.
Ne znam zašto se to dešava. Po danu je sve u najboljem redu, kao u katedrali. Jedem, pijem, pušim, ponekad sam malo nemoralan, ali ne lažem što smatram posebnom vrlinom u moru svojih dnevnih poroka.
Čitao sam o nesanici mnogo svakakvih bulaznosti. Od valjanog Karvera do vajnih psihijatara. Uglavnom se sve svodi na šetnje pre lake večere, isključivanje mobilnog telefona, zaboravljanje na sutrašnje obaveze i takve stvari koje su po dejstvu slične bogojavljenskoj vodici. Ako veruješ, delovaće. Ako ne veruješ, tvoj problem.
Pokušao sam da se ponašam u skladu sa njihovim savetima.
Ujutro bih u novinama pročitao neku bizarnost koja mi se činila lekovita.
Na
primer, o tajanstvenom
narodu Masako koji živi u udaljenim i nepristupačnim brazilskim
prašumama.
Priča je bila divna. Ti ljudi, žene i deca su
živeli bez televizije, bez telefona, bez kanalizacije, bez politike,
bez poreza, bez lekova, bez hirurga, bez psihijatara, najzad.
Automatske kamere postavljene na drveća u prašumi snimale su ta plemena više godina i snimcima se utvrdilo da je taj narod, koji hoda go i snabdeva se hranom tako što lovi divljač svojim strelama dugim tri metra, umesto da propadne, počeo da se lepo i zdravo umnožava. Ono što je najzanimljivije u hronici o narodu Masako jeste da satelitski snimci nisu potvrdili nikakav boravak ljudi u prašumi u kojoj su živeli.
To mi se svidelo. Smatram, naime, da je u misterijama ključ večnog života.
Ne, zaista nije potrebno sve da se vidi.
Legao sam, dakle, jedne kasne večeri, tako oko ponoći sa mislima o tom tajanstvenom narodu čiji jezik, veru i kulturu niko nije još upoznao.
Spavao sam lakim snom možda dva sata i onda sam se probudio.
Ništa, rekao sam sebi, sada ću ponovo da utonem u lep i sladak san misleći o Amazoncima koji ne sade useve, ne grade kuće vidljive iz svemira i ne žive po zakonima ove odvratne svakodnevnice.
Mislio sam, sklopivši oči u mrklom mraku, što znači da su mi oči stvarno bile sklopljene, o narodu Masako, o reci Masako po kojoj su prozvani, o ribama u toj reci, o njihovim strelama od tri metra kojma love hranu; ali nije vredelo.
Možda nisam to radio dovoljno jako. Nedostajala mi je neka čvrsta veza, nešto kao dodir koji zatim stvara fizičku snagu doživljaja.
Činilo mi se da se moj problem sa nesanicom sastoji upravo u tome, to jest da mi nedostaje istinito parče života.
Mučio sam se tako, bez sna, maltene do pet sati izjutra.
Znam koliko je bilo sati i bez gledanja u mobilni koji sam, poput moje stare koleginice iz radija, stavio u hermetički zatvorenu teglu, jer u to vreme svakog jutra neki lik u blizini startuje svoj kamion za razvoz hleba.
Taj
zvuk je značio da mogu mirno da spavam bar još sat ili dva.
Uostalom, zima je i nesanica je, normalno, što reče Karver,
zimska.
Međutim, ni to mi nije pomoglo.
Sklupčao sam se i drhtao ispod jorgana iako je u sobi temperatura iznosila oko 123 stepeni. Tako mi se bar činilo, mada je bila verovatno uobičajenih 22.
I dalje mi je bilo zima. Odlučio sam da mislim na nešto bliže. Na naše stare običaje. Seljaci su nekada gradili kuće u kojima su staje za ovce, goveda, magarce i konje bile u donjem delu a oni su sa porodicom spavali na spratu iznad tako da si ih topla tela krupnih životinja grejala i istovremeno je njihov prirodni mir prelazio na ljude koji su mogli do zore mirno da spavaju sa osećanjem da su uredili svoj život na najbolji način.
To me je,donekle, smirilo. Međutim, san mi nije dolazio na oči. Svi saveti za dobro spavanje bili su katastrofa.
San je, pomilsih, stvar duboke intime. Nema tu šta da se objašnjava. San je bekstvo iz života, ali to meni očigledno ne uspeva.
I, tako, izvadih mobilni iz tegle. Video sam da večina mojih virtuelnih prijatelja i prijateljica takođe ne spava.
Pogledao sam jednu. Dugačke prirodne ...
Pažljivo sam isključio telefon, vratio ga u vakumsku teglu, zaklopio i prekrio parčetom jorgana.
Kažu da svaki pravi muškarac
odnosno muškarac od krvi i dlaka
mora da omiriše rat.
To pravilo izgleda da sada važi
na svim prostorima planete.
Bio sam jednom tamo.
Ne kao učesnik.
Možda kao svedok za sopstvenu
istoriju i spomen.
Bila je to prva linija fronta.
Moj prijatelj koji je otišao
dobrovoljno u rat spavao je
u ledenom sobičku čiji je prozor gledao
na neprijateljsku barijeru
sa mitraljeskim gnezdom.
Bilo bi lako pogoditi te,
rekao sam mu.
Znam, ali ja sam se obezbedio
i ne bojim se smrti sa
strane.
Povukao je gvozdeni krevet na kome
su se jasno ocrtavale izbočine
i nepravilnosti
da bi se najzad ukazale
minobacačke granate
poređane kao dunje na oramaru
u staroj kući
ostavljene da zriju
i mirišu dok sasvim ne
istrule.
Dok
sam studirao književost, tračeći vreme, moglo je, verujem sad, sve
to, i bez tobožnje nauke o pisanom i pisanju – naleteh na mit o
Orfeju. U moru lepih pričica najviše me se dotakla zabrana koju je
junak, sebi nametnuo: ne smeš se nikada okrenuti.
Da li sam prihvatajući to saznanje da je čovek uvek u bekstvu bez moći da se, čak i u strahu svom, osvrne - postao oprezniji?
Možda. Ali, čini mi se, uzalud. Nije preterano teško,ponekad ali ne uvek, pobediti u sadašnjosti, pa čak i u budućnosti, ali u prošlosti to nije moguće.
Imao sam (u prošlosti koja ipak proganja Orfeja), devojku koja je volela da se ljubi na groblju. I to, može biti, nekome čudno, ali ja sam pristajao. Dešavalo se to noću. Kapije groblja se tada nisu zaključavale i niko nije čuvao uvelo cveće na grobovima.
Ipak
malo sam cvikao.
Zašto na groblju?
Ne
na groblju, nego na nečijem grobu.
Ali zašto? To je
morbidno.
Nije, tako ćemo živeti zauvek. Pokazaćemo da je
ljubav jača od svih trivijalnosti. Pogledaj svoju kevu i ćaleta.
Nema tu ljubavi ni u tragovima. Kao ni kod mojih. A ljubav je najjača
sila sveta. Ljubav je, videćeš, jača od smrti.
Kakve smrti, pitao sam je.
Svake, rekla je.
Znači postoje razne smrti, po tebi?
Najgora
je umreti a nastaviti da živiš.
Ne seri. I što oblačiš
hukalopke kad znaš da ih ne volim?
Ne voliš moje hulahopke.
Ma ne, nego ne volim ih u principu.
A šta voliš?
Korset.
To je za starije žene. Da zategnu struk i trbuh posle poroda.
Dobro. Ćuti, već jednom.
Korset sa dve ili tri kopče?
Sa dve.
Šteta, ipak imam jedan sa tri.
Ništa onda.
Ništa.
Kao da ništa nije bilo.
Pa ništa nije ni bilo.
Ti i ja ćemo živeti zauvek.
I tako smo prestali da odlazimo na groblja u noćne sate. Ipak to je za mene bila jedna od najupečatljivijih mladićkih avantura bez rezultata. Smatrao sam da je to samo ispitivanje koliko moćna može da bude naša mašta.
Orfej je izgubio Euridiku pod, koliko se sećam čitanja, nejasnim okolnostima.
Stvar sa mnom i mojom Euridikom je bila potpuno prozaična. Preterana objašnjenja samo bi poravnala sve kao oluja pustinju.
Mir, mir, mir – niko nije kriv. Videćemo se.
I nismo se videli godinama.
Ali uvek sam mislio, a mislim to i sada, da Orfej nije mrtav u srcu čoveka i da ljubav možda može prekoračiti granice života i smrti.
U skladu sa tim ,valjda,videh je pre nekog vremena na ubogoj pijaci. Tu moju Euridiku sa ljubavnog groblja na kome smo naivno telima merili granicu između života i smti.
Radila je sada kao prodavačica hleba i kifli u pekari „Spasoje i sin“ i upravo je obučavala svog unuka i unuku od desetak godina kako se to radi.
Kad sam je, doduše jedva, krajičkom svesti, prepoznao bilo je kasno da se povučem.
Hleb se nikada ne hvata golim rukama, govorila je deci glasno, maltene preteći. Uzmeš ovako najlon kesu, otvoriš je i ne dodirujući testo uguraš hleb ili perecu u nju.
Sačekao sam da se ta mala pačja škola završi.
Malo oronula, sa tragovovima stare lepote, prodavačica je posle uspešno obavljenog zadatka sa smehom poljubila dečaka i devojčicu u obraze.
Kad me je, okrenuvši se, spazila na šalteru, trgla se, ali nije pokazivali ni jednim detaljem da se poznajemo iz zlatnih godina.
Izvinite što ste čekali, rekla mi je, zatim uzela crvenu tregericu i u nju ugurala traženi espap.
Platio sam i ne čekajući kusur otišao. Nisam se osvrnuo, ne, nisam. Ili jesam, a da ne znam? U svakom slučaju, imao sam osećaj konačnosti.
Najzad nešto čisto, rekoh sebi. Oprao si se, druškane. Nisi mali pisac koji pokušava sebe da uvuče u velike mitove. Uznemirujuće stvari mladosti koje su se činile telesnim na tajanstveni način pukle su kao balon od sapunice. U stvari, ne kao balon od sapunice, to je tako otrcano i netačno. Štaviše, nisu uopšte pukle.
Po pravilu
uvek se pojavljuju
u danu koji prethodi
nagloj i neočekivanoj promeni vremena,
ti majstori koji otkupljuju
stare stvari a naročito
staro gvožđe
koje je neko telo
koje jede rđa
i trulež sveprisutnosti.
Majstori gvožđari su meni simpatični
kao zagonetni barometar.
Ali, pitam se kako znaju za nadolazeće
za promene vremena
Kad će biti dobro a kad loše.
To me zaokuplja bez odgovora.
Majstori žive kratko.
Imaju puno dece
koju često prodaju.
Množe se ponekad
u istoj krvi
radosni i grešni.
Tamo gde ih nema
možda stalno padaju
kiše i snegovi
jer nema ni sećanja
na staro propadljivo
lepo za otpad
ali trulo za život.
I ja ne živim
kao što ni ti ne živiš
ako ne živimo
i u vremenu prošlom
u gvožđu
u okovu
u bačenom
u nepotrebnom
u smetnji samom sebi.
Još samo malo
pa će dan biti duži
(možda i dah)
biće duži
onoliko koliko vrabac
skoči.
Tako je uvek pri kraju
godine
pri kraju još jednih savladanih
nevolja i volja
govorio moj otac.
Vrabac iz njegove priče
je još vrabac.
Zimuje sa mnom
u ovoj večernjoj tmini
reklo bi se
ni po čemu drugačiji
od ostalih ptica koje viđam
svaki dan
poput senica ili gačaca
ili razmažemih labudova
na reci
ili primerice
galebova nad izlivom gradske
kanalizacije u Dunav.
Međutim vrabac
koga viđam u rana jutra
na ogradi pored kuće
kako trlja kljun i biba krila
je uplašeni
usamljeni vrabac
koji se boji dolazećih
dužih dana.
Kad želim da ga pogledam izbliza
približavajući se ranim mrazom
zamuljenom staklu prozora
on hitro odleti
kao da hoće tim bekstvom
da mi kaže
isti smo.
Upoznao sam ljude koji grade
puteve
onaj crni asfalt što se proteže
kao briga iznad obrve
kao javi se kad stigneš
kao pazi se sine.
Ozbiljni su poput budućnosti.
Piju samo koktu
čija boja liči na modricu.
Brišu ruke rukavicama
umrljanim zemljom.
Prave mi neki put do kuće.
Upozoravaju me da će sve to
jednog dana da popuca.
Pojaviće se žilice
kao na licu starih ljudi,
kaže mi glavni majstor.
To se može krpiti
donekle a posle ne garantujemo ništa.
Muka je ovo.
U redu je, kažem.
Onda ćutimo.
Tišina između nas je
život vetra u stablima
buduće nepogode i
beskraj drugih svetova
koji će doći posle ove
blede prevarne zime.
Bože, kako mi je potrebna prisnost
kao pesak u koji bih se uvaljao
posle izlaska iz hladne rečne vode
još dečakom.
Ne, nije ovde reč o prostoj
nostalgiji za ranom mladošću.
Bio sam u novootvorenom bistrou
na obodu parka
sedeo u staklenoj zimskoj bašti
pio vino belo...
a to plivanje pa zatim umakanje u vreli pesak
i to vino večeras
sve mi se to izmešalo u
skiciranju grada
Pesak koji mi sada curi
između prstiju
poput kasnog života.
Devojke leta.
Mršavog tela sa
već uzdignutim bradavicama
u čekanju.
Onda ova krađa dela parka
na uštrb zastakljene saletle
te krađa zelenila parka
na uštrb vizantijske crkve
na mestu gde beše skromna
siva stara bogomolja mog detinjstva
u koju nisam nikad ušao…
svejedno
voleo sam je.
I sve te male priče
koje nikog više ne zanimaju
kao ni ova dolazeća
noć punog meseca
zbog koje ću se probuditi
u dva ili u najboljem slučaju
tri sata iza ponoći
i vrteti u krevetu
i piti vodu iz metalne čaše
ostavljene pored kreveta
za te slučajeve
i gledati pauka na plafonu
sa idejom da ga ubijem rano izjutra…
Aj, sve to.
Aj dobro.
Aj.
