Imao sam devojku
u drugom gradu.
U stvari ona nije još bila moja devojka.
Tek je trebalo da se dopadnemo jedno drugom
Iz
pisama znao sam da je vrlo patrijarhalna.
Bila je katolkinja i
verovala u čuda.
Zamolio sam je da mi pošalje svoju sliku.
Učinila
je to.
Crna haljina zakopčana do
grla i video joj se samo
bledoplavi žipon
ispod suknje
ali
sasvim stidljivo.
Napisao sam joj da mi pošalje sliku
u nekoj slobodnijoj pozi.
Ne mogu to da uradim
otpisala je.
Bio
sam siromašan student.
Stanovao sam u iznajmljenom
dvorišnom stanu.
Psa bih uz dozvolu stare vlasnice kuće
puštao
danju u dvorište da piša.
Noću smo delili krevet
da bi nam bilo toplije.
Čekao sam dugo pismo sa
njenom fotografijom.
Nije ga bilo.
Ne znam da li ga je poslala.
Postepeno
sam zaboravio na nju.
Moj žuti pas je bio nervozan pas.
Vodio sam ga i kod debelog
lokalnog
veterinara.
Ništa mu nije našao.
Rekao je da njegov nemir potiče
od nepoverenja u ljude
a možda i urođenog nezadovoljstva.
Pismo sa fotografijom moje
buduće devojke nije stizalo.
Jednog dana gazdarica mi je rekla
da psa držim u stanu sve vreme
jer je ustanovila da jede pisma.
Lokalni poštar je naime
pisma umesto u sandučić
bacao preko ograde.
Kakva pisma, pitao sam je.
Neke gole žene, rekla je
i donela mi kockice iscepane
fotografije crne devojke.
Crnu devojku sam posle tražio
u drugim devojkama
i uvek nalazio samo parčiće.
Нема коментара:
Постави коментар