MILAN TODOROV: NENARUČENE VEČERE

Sve je počelo nenaručenim večerama.

Jedne subotnje večeri, na vratima koja je, posle sumanute zvonjave, otvorio pojavio se raščupani mladić sa paketom hrane iz kineskog restorana.

Dobro veče, rekao je. Jedva sam vas našao.

Zatim mu je pružio papirnatu vrećicu iz koje je mirisao prženi luk, med i pečenio meso.

Volite istočnjačku hranu, pitao je.

Ponekad, odgovorio je. Ali, ako je to nauljena slatka piletina, ja je nisam naručio.

Kako niste?! Ovde je vaša adresa, telefon naručioca...

Da li ste to vi?

Ništa ne znam o tome.

Vaš broj?

Izbegavam da dajem broj telefona svakome.

Mladić se predomišljao. Najzad reče odlučno:

Ne mogu da vraćam hranu. Moraćete da platite.

Za nešto što ne želim?

Da.

Ali…

Ponekad se jave takve situacije. Nije mi ovo prvi put. Ljudi nešto požele pa onda naruče a zatim zaborave na svoj izbor. To vam je – nasmejao se – kao sa ženama. U jednom trenutku ih mjuškarac poželi, a onda se pojavi neka druga i…

I… kako to rešavate?

Sa ženama?

Ne, sa picama, piletinom, girosom?

Ljudi uglavnom, u stvari uvek pristanu na ono što im se trenutno nudi. Čak i ne cepidlače.

Govorite o ženama?

Shvatite kako hoćete. Meni se žuri. Plaćaju me po isporuci.

Koliko?, upita najzad. Mladić mu je postao simPatičan. Imao je neku svoju filozofiju što je, smatrao je, danas prava retkost.

Hiljadu sto osamdeset.

Pružio mu je paket.

Oprezno, samo oprezno. Još je vruće.

Izvadio je novčanik i platio mu.

Prijatno, rekao mu je donosilac. Siguran sam da ćete uživati. Ove sumorne večeri pre praznika su kao stvorene za ušuškavanje u kući, uz gotovu hranu, knjigu, muziku, možda neku damu.

Hm, rekao je i dodao: Verovatno ste u pravu. Ali, to sa damom...bojim se da neće ići.

Sve se može ako se dovoljno želi, doviknuo mu je mladić odlazeći.
Kako bilo da bilo neočekivana večera je bila u njegovom stanu.

Doviđenja.

Ajde.

Ko bi rekao da će se to ponoviti već sledeće večeri?

Ali, ponovilo se. Mladić sa žutom torbom je iznova došao.

Ponovo neko slatko mesište u palačinki. Pojeo ga je na brzinu. Morao je da prizna da mu je prijalo.

Ostalo je nešto malo masnih mrvica u papirnatoj vrećici i to je poslužio u plehanom tanjiriću psu koga nije imao, ali je smatrao da je taj gest, iako odocneo, ipak izraz zahvalnosti za ljubav koju mu je dok je bio živ pas pružao.

Taj lepi, opasni pas. Ta ženka!

Za kratko vreme uspela je da ogloda lajsne oko parketa u njegovom stanu, progrize Ikeinu lampu od kukuruzne svile i precvika kabel za punjač mobilnog telefona.

Ipak nije se mnogo začudio kad je ujutro našao plehanu posudicu praznu i, činilo se, u slast olizanu.

Čuda se dešavaju – rekao je. A ako nema čuda uvek ima komšijskih mačaka koje su šunjaju hodnikom.

Kada se u kasno veče na vratima pojavila njegova nova prijateljica, inače drugarica iz školskih dana, čiji je muž ne tako davno preminuo i sa kojom je od tada na njeno insistiranje pokušavao da bude blizak prijatelj i ništa više – bio je u potpunom rasulu.

Ko mi uporno šalje hranu?

Otkud to da pas koji je uginuo pre osam godina jede?

Najzad, da li je moguće prijateljstvo između muškarca i žene bez fizičke intimnosti?

Možda je to sve, pomislio je, neobjašnjivi učinak listanja one debele knjige u knjižari Vulkan, u centru grada, u koju bi svratio posle šetnje u zimskom predvečerju da se ogreje. Bila je to knjiga koja ga je magnetski privukla.
„Zagonetke ljudskih bića“.

Tako se zvala monumentalna knjiga od nekoliko hiljada stranica.

Prelistavao je tu apokaliptičnu bibliju koju su nudili za 4999 dinara kao božićni poklon. Kada bi se ta cena gledala sa neba, pomisli je, ona tri poslednja broja bila bi đavolski znak 666.

Mlada udovica mu je pak rekla da se ne sekira i da se to dešavalo i njenom pokojnom.

On se prestravio.

Kako da se ne sekiram posle takvog objašnjenja, pitao je.

Ali, ona je odmah ustala sa dvoseda i rekla da je sad zaista dosta i da mora da ide, premda je nameravala da provede noć sa njim, razume se u odvojenom krevetu, ali se sad oseća poniženo jer je krivi zbog kikseva prethodnih partnera.
Kako prethodnih, pitao je.

Tako. Uostalom ja sam osoba koja se uzdržavam od strejt seksa.
Nije znao šta ta reč znači. Možda uzaludnost privlačenja između zrelog muškarca i iskusne žene?

Potrčao je za njom. Doviknuo joj je da se vrati. U kupatilu je ostavila rekvizite koje je malo po malo gomilala.. Imala je, naime, neke predmete koji su joj bili fetiši, zamolila ga je za dozvolu da ih poređa u kupatilskim komodama i on je nije zbog toga osuđivao.

Odnela ih je, bez reči.

Odmah po njenom odlasku seo jer na tepih u dnevnoj sobi i vežbao disanje. Samo je tako sedeo i jednostavno disao. Ništa se nije čulo, osim meha njegovih pluća. Otkad nisam disao, pomisli. 

U jednom momentu mu se učinilo da mu se neko stvorenje prikrada. Ali niko nije dolazio. To su samo ulazna vrata ostala odškrinuta. I vazduh je ulazio i izlazio.