MILAN TODOROV: ZIMSKA NESANICA

Obično me to hvata krajem godine da bi sa dolaskom nove i najavom lepših dana popuštalo i vraćao bih se na svoj put laganim smirivanjem.

To, behu zimske nesanice.

Ne znam zašto se to dešava. Po danu je sve u najboljem redu, kao u katedrali. Jedem, pijem, pušim, ponekad sam malo nemoralan, ali ne lažem što smatram posebnom vrlinom u moru svojih dnevnih poroka.

Čitao sam o nesanici mnogo svakakvih bulaznosti. Od valjanog Karvera do vajnih psihijatara. Uglavnom se sve svodi na šetnje pre lake večere, isključivanje mobilnog telefona, zaboravljanje na sutrašnje obaveze i takve stvari koje su po dejstvu slične bogojavljenskoj vodici. Ako veruješ, delovaće. Ako ne veruješ, tvoj problem.

Pokušao sam da se ponašam u skladu sa njihovim savetima.

Ujutro bih u novinama pročitao neku bizarnost koja mi se činila lekovita.

Na primer, o tajanstvenom narodu Masako koji živi u udaljenim i nepristupačnim brazilskim prašumama.
Priča je bila divna. Ti ljudi, žene i deca su živeli bez televizije, bez telefona, bez kanalizacije, bez politike, bez poreza, bez lekova, bez hirurga, bez psihijatara, najzad.

Automatske kamere postavljene na drveća u prašumi snimale su ta plemena više godina i snimcima se utvrdilo da je taj narod, koji hoda go i snabdeva se hranom tako što lovi divljač svojim strelama dugim tri metra, umesto da propadne, počeo da se lepo i zdravo umnožava. Ono što je najzanimljivije u hronici o narodu Masako jeste da satelitski snimci nisu potvrdili nikakav boravak ljudi u prašumi u kojoj su živeli.

To mi se svidelo. Smatram, naime, da je u misterijama ključ večnog života.

Ne, zaista nije potrebno sve da se vidi.

Legao sam, dakle, jedne kasne večeri, tako oko ponoći sa mislima o tom tajanstvenom narodu čiji jezik, veru i kulturu niko nije još upoznao.

Spavao sam lakim snom možda dva sata i onda sam se probudio.

Ništa, rekao sam sebi, sada ću ponovo da utonem u lep i sladak san misleći o Amazoncima koji ne sade useve, ne grade kuće vidljive iz svemira i ne žive po zakonima ove odvratne svakodnevnice.

Mislio sam, sklopivši oči u mrklom mraku, što znači da su mi oči stvarno bile sklopljene, o narodu Masako, o reci Masako po kojoj su prozvani, o ribama u toj reci, o njihovim strelama od tri metra kojma love hranu; ali nije vredelo.

Možda nisam to radio dovoljno jako. Nedostajala mi je neka čvrsta veza, nešto kao dodir koji zatim stvara fizičku snagu doživljaja.

Činilo mi se da se moj problem sa nesanicom sastoji upravo u tome, to jest da mi nedostaje istinito parče života.

Mučio sam se tako, bez sna, maltene do pet sati izjutra.

Znam koliko je bilo sati i bez gledanja u mobilni koji sam, poput moje stare koleginice iz radija, stavio u hermetički zatvorenu teglu, jer u to vreme svakog jutra neki lik u blizini startuje svoj kamion za razvoz hleba.

Taj zvuk je značio da mogu mirno da spavam bar još sat ili dva. Uostalom, zima je i nesanica je, normalno, što reče Karver, zimska.
Međutim, ni to mi nije pomoglo.

Sklupčao sam se i drhtao ispod jorgana iako je u sobi temperatura iznosila oko 123 stepeni. Tako mi se bar činilo, mada je bila verovatno uobičajenih 22.

I dalje mi je bilo zima. Odlučio sam da mislim na nešto bliže. Na naše stare običaje. Seljaci su nekada gradili kuće u kojima su staje za ovce, goveda, magarce i konje bile u donjem delu a oni su sa porodicom spavali na spratu iznad tako da si ih topla tela krupnih životinja grejala i istovremeno je njihov prirodni mir prelazio na ljude koji su mogli do zore mirno da spavaju sa osećanjem da su uredili svoj život na najbolji način.

To me je,donekle, smirilo. Međutim, san mi nije dolazio na oči. Svi saveti za dobro spavanje bili su katastrofa.

San je, pomilsih, stvar duboke intime. Nema tu šta da se objašnjava. San je bekstvo iz života, ali to meni očigledno ne uspeva.

I, tako, izvadih mobilni iz tegle. Video sam da večina mojih virtuelnih prijatelja i prijateljica takođe ne spava.

Pogledao sam jednu. Dugačke prirodne ...

Pažljivo sam isključio telefon, vratio ga u vakumsku teglu, zaklopio i prekrio parčetom jorgana.