Bio sam na dobro posećenom
novogodišnjem književnom salonu
na kome je trebalo da čitam
dve svoje nove pesme.
Po rasporedu
bio sam negde oko polovine.
Prvi je bio legenda naše poezije
Pero Zubac
a posle drugi
maltene svi dobri pesnici
sada i ovde.
Bilo je toliko snage i duha.
Čekao sam ogledavajući plafon.
Posle svakog njihovog čitanja
začuo bi se aplauz.
Pokušao sam i ja.
Nije mi išlo.
Verujem da je to zbog
povređenih tetiva
u vremenu kada sam se bavio
teškom poljoprivredom.
Dobra je zemlja,
loši su ljudi
a ja sam tu još živ i
osmehujem se malo zbunjen.
Нема коментара:
Постави коментар