Ona devojka sa srećnim brojem imala je debele noge. Lice joj je bilo kao od porcelana, oči bledo plave i zubi pravilni, beli. Ali, noge su bile prava katastrofa.
Nisam o tome razmišljao mnogo. Samo sam primetio i nastavio da se šalim sa njom.
Jednog dana međutim konstatovao sam da su i noge drugih devojaka koje su radile u toj ultra modernoj poslastičarnici predebele.
Kentauri, pomislih.
Sladoled je primamljiv, ali kao i sve što te vuče sebi je opasno.
Devojke su se i dalje osmehivale zanosno. Pretpostavljao sam da su prošle neki kurs za primamljivanje mušterija.
Puste osmeh na lice i on radi za njih.
Osim toga moguće je da su birali devojke sa kompleksom nogu da bi ih manje plaćali ili zbog toga što se taj njihov manjak u muškim očima morao odraziti kvalitetom u nečem drugom.
Bile su lepotice pedeset odsto.
Moji roditelji su imali prijatelje, jedan divan bračni par. Ona je bila krojačica a on železničar koji je prilikom spajanja vagona izgubio obe noge do kukova.
Kratao se uz pomoć ruku, mišica koje su postajale sve jače a telo je vukao na nekoj koži u obliku sedla za čoveka. Imao je drvene šake i njima se vešto odgurivao.
Dolazili su kod nas nedeljom po podne. Čuo sam čika Đuru kako se odguruje drvenim podupiračima kroz betionski hodnik.
Docnije, kad mu je žena umrla mogao se videti na stadionu. Sedeo je u invalidskim kolicima tik uz belu linija auta. Imao je neograničenu propusnicu. Uživao je u mladićima koji su imali neverovatno spretne noge.
Ono najbolje nikad nemamo.
Devojke iza punih vitrina sladoleda moraju, mislio sam, da urade bilo šta čega će se sećati.
Ali, šta je to?
Šta će uraditi plavuša?
Koliko dugo radi ovaj posao u kome je važna samo lepota polovine?
“Da
li ima momka?”
“To pitajte nju”, odgovorila je nabusito
njena crnpurasta drugarica.
“Ali, mislim da nije vreme. Majka
joj je teško bolesna.”
Išao sam ka toaletu u pokrajnom hodniku.
Odjednom mi se pripišalo.
Na vratima sudarih se sa plavom poslastičarkom.
Zarumenela se. Bila je niska, obla i nezaštićena frižiderima.
Nisam rekao ni reč.
Sklonio
sam se u stranu.
“Hvala”, rekla je i dodala:
“Da li
biste me povezli kući. Imam nekih problema.”
“Ne
znam. Ili...”
“Ili, da.”
Vozio sam je kući u prigradsko naselje. Tamo gde je moj prijatelj Ivan Grozni imao ljubavnicu.
Za vreme puta smo razgovarali o svemu i svačemu i ničemu.
“Da li lizneš poneki sladoled pre nego što ga daš mušteriji?”
“Ponekad”, rekla je. “Ponekad, kad osećam da sam nirvana.”
"Šta ti je to?"
...
(Odlomak iz novog romana KRAJEM NOĆI, Adresa, Novi Sad, 2024. 173 str.)
Нема коментара:
Постави коментар