Počeo sam da verujem u čuda.
Ništa neobično posle vere
u ljude žene i ideje.
Svet u raskošnim slikama
postao je sumoran.
Automobili
Skromni pesnici
Crkveno dvorište puno
zabrađenih žena
Zimska plaža
Nebo u minusu
I onda taj Vasilije Kandinski
koji je navodno pokazao da umetnost
ne mora da bude reprezentativna.
Sve me to iskušava kao monaha.
Uvlači u svet zaborava.
Ali opet je potrebno biti šaljiv.
Više nego ikada.
Stari dobro poznati put
Čuvari u šoping molovima
koji gledaju prolaznicama
u dupe.
Jedan mi se ljubazno javlja
namigujući jedinim neslepim okom.
Šta misli da će se desiti?
Vraćam se kući sa svojim novim
knjigama u beloj platnenoj kesi.
U mraku knjige sijaju
jer su knjige sunčane sijalice
pisane za letnjih večeri
dok sam držao otvoren prozor
sobe u kojoj sam spavao
tako da su mogle da uđu čežnje
zatvorene u telu.
Ali sada mi je teško da na to
pomislim,
bez verovanja u čuda.
Нема коментара:
Постави коментар