MILAN TODOROV: ORFEJ

 Dok sam studirao književost, tračeći vreme, moglo je, verujem sad, sve to, i bez tobožnje nauke o pisanom i pisanju – naleteh na mit o Orfeju. U moru lepih pričica najviše me se dotakla zabrana koju je junak, sebi nametnuo: ne smeš se nikada okrenuti.

Da li sam prihvatajući to saznanje da je čovek uvek u bekstvu bez moći da se, čak i u strahu svom, osvrne - postao oprezniji?

Možda. Ali, čini mi se, uzalud. Nije preterano teško,ponekad ali ne uvek, pobediti u sadašnjosti, pa čak i u budućnosti, ali u prošlosti to nije moguće.

Imao sam (u prošlosti koja ipak proganja Orfeja), devojku koja je volela da se ljubi na groblju. I to, može biti, nekome čudno, ali ja sam pristajao. Dešavalo se to noću. Kapije groblja se tada nisu zaključavale i niko nije čuvao uvelo cveće na grobovima.

Ipak malo sam cvikao.
Zašto na groblju?

Ne na groblju, nego na nečijem grobu.
Ali zašto? To je morbidno.
Nije, tako ćemo živeti zauvek. Pokazaćemo da je ljubav jača od svih trivijalnosti. Pogledaj svoju kevu i ćaleta. Nema tu ljubavi ni u tragovima. Kao ni kod mojih. A ljubav je najjača sila sveta. Ljubav je, videćeš, jača od smrti.

Kakve smrti, pitao sam je.

Svake, rekla je.

Znači postoje razne smrti, po tebi?

Najgora je umreti a nastaviti da živiš.
Ne seri. I što oblačiš hukalopke kad znaš da ih ne volim?

Ne voliš moje hulahopke.

Ma ne, nego ne volim ih u principu.

A šta voliš?

Korset.

To je za starije žene. Da zategnu struk i trbuh posle poroda.

Dobro. Ćuti, već jednom.

Korset sa dve ili tri kopče?

Sa dve.

Šteta, ipak imam jedan sa tri.

Ništa onda.

Ništa.

Kao da ništa nije bilo.

Pa ništa nije ni bilo.

Ti i ja ćemo živeti zauvek.

I tako smo prestali da odlazimo na groblja u noćne sate. Ipak to je za mene bila jedna od najupečatljivijih mladićkih avantura bez rezultata. Smatrao sam da je to samo ispitivanje koliko moćna može da bude naša mašta.

Orfej je izgubio Euridiku pod, koliko se sećam čitanja, nejasnim okolnostima.

Stvar sa mnom i mojom Euridikom je bila potpuno prozaična. Preterana objašnjenja samo bi poravnala sve kao oluja pustinju.

Mir, mir, mir – niko nije kriv. Videćemo se.

I nismo se videli godinama.

Ali uvek sam mislio, a mislim to i sada, da Orfej nije mrtav u srcu čoveka i da ljubav možda može prekoračiti granice života i smrti.

U skladu sa tim ,valjda,videh je pre nekog vremena na ubogoj pijaci. Tu moju Euridiku sa ljubavnog groblja na kome smo naivno telima merili granicu između života i smti.

Radila je sada kao prodavačica hleba i kifli u pekari „Spasoje i sin“ i upravo je obučavala svog unuka i unuku od desetak godina kako se to radi.

Kad sam je, doduše jedva, krajičkom svesti, prepoznao bilo je kasno da se povučem.

Hleb se nikada ne hvata golim rukama, govorila je deci glasno, maltene preteći. Uzmeš ovako najlon kesu, otvoriš je i ne dodirujući testo uguraš hleb ili perecu u nju.

Sačekao sam da se ta mala pačja škola završi.

Malo oronula, sa tragovovima stare lepote, prodavačica je posle uspešno obavljenog zadatka sa smehom poljubila dečaka i devojčicu u obraze.

Kad me je, okrenuvši se, spazila na šalteru, trgla se, ali nije pokazivali ni jednim detaljem da se poznajemo iz zlatnih godina.

Izvinite što ste čekali, rekla mi je, zatim uzela crvenu tregericu i u nju ugurala traženi espap.

Platio sam i ne čekajući kusur otišao. Nisam se osvrnuo, ne, nisam. Ili jesam, a da ne znam? U svakom slučaju, imao sam osećaj konačnosti.

Najzad nešto čisto, rekoh sebi. Oprao si se, druškane. Nisi mali pisac koji pokušava sebe da uvuče u velike mitove. Uznemirujuće stvari mladosti koje su se činile telesnim na tajanstveni način pukle su kao balon od sapunice. U stvari, ne kao balon od sapunice, to je tako otrcano i netačno. Štaviše, nisu uopšte pukle.