MILAN TODOROV: KANALI

 

Krenuo sam od kuće sa namerom da pronađem novi najveći šoping centar na obudu grada. Podignut je, pročitah u novinama, na pepelištu starog. Znao sam to mesto pored kanala. Prilaz je bio pogodan. Imali su dobro projektovan parking i solidno osvetljenje koje je uvek ulivalo poverenje. Osim toga, volim vodu. Kanal je spajao ravnicu sa velikom rekom i u tome sam video nešto kao mogućnost da pojednostavim složene veze u životu.

Lako sam, uprkos sve većoj džungli na asfaltu, uspeo stignem do skretanja ka megamarketu. Usput su mi dolazili automobili u dugoj koloni među kojima su se isticali ćelavi tipovi u crnim džipovima sa dugim svetlima koja su me zaslepljivala. Pretpostavljao sam da dolaze sa parkinga novog centra. Bio sam siguran da sam na pravom putu. Imao sam Urbana, jednog mlađeg prijatelja koji mi je pričao kako je najlepše ljubavne trenutke sa raznim devojkama, pa i udatim ženama, doživljavao na zgarištu starog marketa pored kanala. Tu je, kaže, uvek bio najsigurniji. Bio sam ljubomoran bez takvih iskustava. Verovao sam da postoji nešto nevidljivo u toj tami sveta što nas čuva da ne zabludimo bespovratno.

Nemaš pojma o životu, rekao mi je Urban, prijatelj sa kojim sam se upoznao u radio stanici gde je u početku radio kao fizički studijski radnik. Bio je atletski građen i uvek sam se čudio šta je mala, krhka balerina koju je, ne znam kako, osvojio, videla u drvoseči. Brak mu je trajao kratko. Balerinica je umrla mlada. Od čega? Od života, rekao mi je u suzama.

On je, posle toga, napustio radio. Od tada je postao ljubitelj szgarišta, poluporušenih starih fabrilkih zgrada, gustiša pored velikih otpada.

Propale stvari su divne za ljubav, samo malo ljudi to zna, rekao bi mi. A propale stvari su najbolje stvari jer tu nema planiranja, straha od gubitka, truda da nekog privoliš za sebe. To je drugačiji univerzum. Postojanje u sasvim drugim okolnostima od onih u kojima ste u braku. Divnom i ispunjenom. Ali osećate da tu ne postoji zamena za nešto što može ili ne mora da nedostaje negde drugde.

No, svejedno.

Vozio sam do kapije bivšeg, a nadao se i sadašnjeg marketa. Međutim, svuda je, uprkos hvalisavo reklamiranom otvaranju, bio mrak. Metalna ograda je bila zaključana. Videla su se prazna nekadašnja parking mesta i mutno svetlo bez ljudi u nekadašnjem ulazu. Pretpostavljao sam da ipak nisu dobili upotrebnu dozvolu, jer imali su peh sa električnim instalacijama prošli put, tako da su, verovao sam, kontrole sada mnogo strožije.

Vraćao sam se nazad. Ličilo mi jena noćnu moru iznnekog trilera. Zatim sam iz kola, što mi nije običaj, nazvao mobilnim Urbana za koga sam znao da ima informacije o tom novom mega marketu jer je tu često ljubavisao, da se tako glupo izrazim.

Samo napred, rekao mi je kratko i nervozno.Osetio sam da gamasiram i zahvalio se.

Nisam ga više ispitivao. Išao sam još malo napred, ali to je bio samo dublji mrak.

Tek sutradan ću utvrditi da su ulaz u market otvorili na suprotnoj, sa kanala nevidljivoj strani. Tamo su i po danu gorela moćna svetla, parkinzi su bili sjajni, kolica na dohvat ruke, bešumna vrata.

Ipak, osećao sam da to nije ono što je bilo.

Pomislio sam da je to samo moje pogrešno vezivanje za stare granice. Postoji taj mentalni pejzaž kanala koji me opterećuje kao stare stvari ljubavi koje behu dobre i koje ne želite da budzašto date majstoru gvožđaru koji, tobože, dobro plaća.

Vraćao sam se, dakle, sa srednjim svetlima i lepo sam video u dnu kanala, na okuci, mali sivi auto sa, od telesne toplote, zamagljenim staklima.

Vratio sam se kući.Natočio kupicu vina i seo za kompjuter.

Da, prethodno sam zamolio Bogorodicu čiju sliku držim u podrumu da mi pomogne da najzad napišem neku priču.

Nisam znao koju.

Nisam znao da li ću uspeti.

Dugo mi ništa ne ide od ruke.
Prošlo veče čuo sam se sa dva prijatelja mojih godina, inače sjajnim piscima, koji trenutno ne pišu ili vrlo malo. Jedan od njih mi je rekao da je jedva preživeo izliv krvi na mozak i da čovek posle iskustva blizine smrti sve shvata kao prililčno trivijalno.

Kakvi tajanstveni kanali, pomislih. Sve to sa  uzaludnim traženjem novog mega marketa delovalo je sad sramotno. Htedoh da obrišem priču, ali je ona, nekim čudom kojima se i inače rađaju i žive naše priče, i posle stiska crnog kvadratića na kome je pisalo delete, ostala ovde.