Da li je smrt kako tvrdi Kazanova
u svojim memoarima
jedina koja briše sećanja?
Šta je sa anđelima?
Zar nisu oni čuvari sećanja
na ljubavne zanose
nade i ushite
koji traju zauvek
jer ono što se nije desilo
traje najduže,
ono u pazuhu boga sna?
Obučen u farmerice
i crni džemper sa šest dugmića
ne levom ramenu
otvaram vrata devojci
sa nekim papirom u ruci.
Dobar dan, gospodine.
Ima nevin osmeh.
Da li biste?
Šta da joj kažem?
Ti dosadni obrasci politčkog
anketiranja.
Nije ona kriva.
Kriv je Kazanova Đakomo
koga ovih noći čitam
Đakomo kome bi srce
uvek zadrhtalo
na štropot ženinih koraka.
Upalio bi svetlo.
Dama bi se lecnula.
Videće nas neko.
Ali kako ćete mi ga u tami
valjano premazati vazelinom?
U redu, reče ali posle toga
utrnućemo sveće.
Otišla je neobavljena posla
uvećavajući tamne prostore
u kojima glumimo
da smo u svetilištu
da se ne poznajemo
ali smo na postupnom putu
iskušenja
uvek.
Нема коментара:
Постави коментар