Danima pokušavam da oborim
stari sasušeni bor ispred kuće.
Odslužio je svoje.
Poslednja oluja ga je prepolovila.
Penjem se na merdevine
u jednoj ruci držim uključenu
motornu testeru i
penjem se sve više
da odrežem njegovu suvu glavu.
Ali, osećam da ne mogu.
Malo mi se i vrti
ali nije to razlog.
Ne znam šta je razlog.
Silazim. Gledam ga.
Loše izgleda.
Ipak ne mogu.
Možda neki dobri
Bog šume i vetra u florofilu
uvek prisutan i neprimetan
čuva bor.
Ali šta je sa mnom?
Ko mene čuva?
Pali anđeli?
Ali oni više ne postoje.
Posle palih anđela
tih pogrešnih svetaca
pad je samo oblik magneta
svakodnevnog života
i ako kojim slučajem ne padneš
to je kao da nisi ni živeo.
Нема коментара:
Постави коментар