MILAN TODOROV: PESAK

 

Bože, kako mi je potrebna prisnost

kao pesak u koji bih se uvaljao

posle izlaska iz hladne rečne vode

još dečakom.

Ne, nije ovde reč o prostoj

nostalgiji za ranom mladošću.

Bio sam u novootvorenom bistrou

na obodu parka

sedeo u staklenoj zimskoj bašti

pio vino belo...

a to plivanje pa zatim umakanje u vreli pesak

i to vino večeras

sve mi se to izmešalo u

skiciranju grada

Pesak koji mi sada curi

između prstiju

poput kasnog života.

Devojke leta.

Mršavog tela sa

već uzdignutim bradavicama

u čekanju.

Onda ova krađa dela parka

na uštrb zastakljene saletle

te krađa zelenila parka

na uštrb vizantijske crkve

na mestu gde beše skromna

siva stara bogomolja mog detinjstva

u koju nisam nikad ušao…

svejedno

voleo sam je.

I sve te male priče

koje nikog više ne zanimaju

kao ni ova dolazeća

noć punog meseca

zbog koje ću se probuditi

u dva ili u najboljem slučaju

tri sata iza ponoći

i vrteti u krevetu

i piti vodu iz metalne čaše

ostavljene pored kreveta

za te slučajeve

i gledati pauka na plafonu

sa idejom da ga ubijem rano izjutra…

Aj, sve to.

Aj dobro.

Aj.