Bože, kako mi je potrebna prisnost
kao pesak u koji bih se uvaljao
posle izlaska iz hladne rečne vode
još dečakom.
Ne, nije ovde reč o prostoj
nostalgiji za ranom mladošću.
Bio sam u novootvorenom bistrou
na obodu parka
sedeo u staklenoj zimskoj bašti
pio vino belo...
a to plivanje pa zatim umakanje u vreli pesak
i to vino večeras
sve mi se to izmešalo u
skiciranju grada
Pesak koji mi sada curi
između prstiju
poput kasnog života.
Devojke leta.
Mršavog tela sa
već uzdignutim bradavicama
u čekanju.
Onda ova krađa dela parka
na uštrb zastakljene saletle
te krađa zelenila parka
na uštrb vizantijske crkve
na mestu gde beše skromna
siva stara bogomolja mog detinjstva
u koju nisam nikad ušao…
svejedno
voleo sam je.
I sve te male priče
koje nikog više ne zanimaju
kao ni ova dolazeća
noć punog meseca
zbog koje ću se probuditi
u dva ili u najboljem slučaju
tri sata iza ponoći
i vrteti u krevetu
i piti vodu iz metalne čaše
ostavljene pored kreveta
za te slučajeve
i gledati pauka na plafonu
sa idejom da ga ubijem rano izjutra…
Aj, sve to.
Aj dobro.
Aj.
Нема коментара:
Постави коментар