Upoznao sam ljude koji grade
puteve
onaj crni asfalt što se proteže
kao briga iznad obrve
kao javi se kad stigneš
kao pazi se sine.
Ozbiljni su poput budućnosti.
Piju samo koktu
čija boja liči na modricu.
Brišu ruke rukavicama
umrljanim zemljom.
Prave mi neki put do kuće.
Upozoravaju me da će sve to
jednog dana da popuca.
Pojaviće se žilice
kao na licu starih ljudi,
kaže mi glavni majstor.
To se može krpiti
donekle a posle ne garantujemo ništa.
Muka je ovo.
U redu je, kažem.
Onda ćutimo.
Tišina između nas je
život vetra u stablima
buduće nepogode i
beskraj drugih svetova
koji će doći posle ove
blede prevarne zime.
Нема коментара:
Постави коментар