O NOVOM ROMANU




Roman „Krajem noći“ Milana Todorova je moderan, urbani roman koji donosi za nas novinu, ali u svetskoj savremenoj priči sve prisutniju temu traganja za neuhvatljivim stvorenjima koja zapravo predstavljaju zaboravljeni način jednostavnog života i povratak nečem živom što je umrlo u modernom čoveku. U tom smislu je ovo sveže i zanimljivo književno sredstvo u našem savremenom romanu. Ono, naime, predstavlja naznaku prekretnice sa istorijskih, dnevno političkih, biografskih i strogo intimnih tema u svet veličanstvene prirode koja svojim nečistim bljeskovima vraća na svetlost dana iz dugog mraka mitske huldre. Traganje za ženom je oličeno pojavom divlje lisice u piščev opservatorijum. To je, razume se, više od ljubavne priče o izgubljenim raju i nudi nam uzbudljiv, neočekivan egzistencijalni okvir kroz potragu da bismo na samom kraju dospeli do pogleda u jednu tačku, u tačku zvanu mi.

Branko Stojanović



Коментари

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

REČENICE KOJE VOLIM (3)

PLATON ODBRANA SOKRATOVA Kakav su utisak, građani atinski, učinili na vas tužioci moji, to ja ne znam. Ja, evo, od njihovih beseda gotovo ne poznajem sam sebe: tako su ubedljivo zvučale njihove besede. Pa ipak, rekao bih, nikakve istine nisu kazali. A među mnogim lažima što su ih izneli najviše sam se začudio jednoj, i to onoj gde su vas opominjali da se morate čuvati da vas ne prevarim, jer sam vest besednik. Što se ne zastideše da ću ih odmah či¬njenicama pobiti kad se pokaže da nisam nikako vest besed¬nik, — to mi se učini da je vrhunac njihove bestidnosti, ako možda ne zovu veštim besednikom onoga ko istinu govori; jer ako tako misle, onda bih potvrdio da sam besednik — samo ne prema njihovom obrascu.
Прикажи све

MILAN TODOROV: U ISTOJ KUĆI

Слика
  Milan Todorov U ISTOJ KUĆI Ja svakako nisam sveznajući pripovedač. Ponešto od onoga o čemu pričam čuo sam od drugih, ponešto od samih aktera događaja, dosta toga sam naslutio, pa ipak nisam ubeđen da je ono o čemu u narednim rečenicama pišem cela istina. Međutim, jedina neporeciva istina jeste da se sve odigravalo u istoj kući. Bila je to, za ono vreme, a i sada je, samo na neki vremenom iznuren način, prijatna kuća. Široki francuski prozori, ukupno tri sa ulične strane, maltene ceo zid u staklu sa dvorišne strane, tako da je čovek koji je kuću napravio između dva svetska rata mogao danonoćno da ogleda vrt kako se greje na jutarnjem suncu, dok se on, još u staračkoj iznošenoj pidžami, ali dobro držeći, sprema na doručak u dvorišnoj kuhinji. Umor koji je osećao čak i posle sedam sati isprekidanog spavanja pripisivao je lošim snovima kojima nije mogao da se otrgne. Sve je na početku zamišljao drugačije, kako to već biva sa mladim ljudima. Otvorio je veliki jednokrilni proz...
Прикажи све

RATKO DANGUBIĆ: JESEN U TREBINJU

Слика
I. Pod platanskim krošnjama senke se zadržavaju, spori plesači večernjeg vazduha. Stolovi kafana povlače se jedan po jedan, kao dahovi iz pluća što klonu. Čovek koji je mislio da čeka — nekoga, ljubav, sećanje — već je ispio rakiju, kafu, a osmeh mu i dalje igra na usnama, kao plima što ne ume da se povuče. Pijaca sija — smokve, šljive, breskve, svaki plod poljupcem obasjan, previše blag da bi bio od ovoga sveta. Venci belog luka vise kao bledi meseci, da rasteraju bolest, zavist i tugu. Iz manastira dopire šapat psalama, monasi skupljaju grožđe kao svete slogove, dok masline, u vetru drhtave, čuvaju mudrost stoleća u svojim srebrnim listovima. II. A on — stranac u sopstvenom rodnom gradu — hoda pijacom, ne vidi stvari nego otkrivenja. Svaka smokva himna, svaka pletenica luka tajna pesma. Zrenje nije propadanje, uči, niti proba smrti. Zrenje je život što udiše sebe, uzdah koji bira radost. Smeje se s decom što senke bacaju po kamenu, kupuje breskvu iz ruke udovice, i seda tamo gde je n...
Прикажи све