Još samo malo
pa će dan biti duži
(možda i dah)
biće duži
onoliko koliko vrabac
skoči.
Tako je uvek pri kraju
godine
pri kraju još jednih savladanih
nevolja i volja
govorio moj otac.
Vrabac iz njegove priče
je još vrabac.
Zimuje sa mnom
u ovoj večernjoj tmini
reklo bi se
ni po čemu drugačiji
od ostalih ptica koje viđam
svaki dan
poput senica ili gačaca
ili razmažemih labudova
na reci
ili primerice
galebova nad izlivom gradske
kanalizacije u Dunav.
Međutim vrabac
koga viđam u rana jutra
na ogradi pored kuće
kako trlja kljun i biba krila
je uplašeni
usamljeni vrabac
koji se boji dolazećih
dužih dana.
Kad želim da ga pogledam izbliza
približavajući se ranim mrazom
zamuljenom staklu prozora
on hitro odleti
kao da hoće tim bekstvom
da mi kaže
isti smo.
Нема коментара:
Постави коментар