MILAN TODOROV: ZIMA

 

Postoji stvarno vreme zime i ono vreme zime koje osećamo.

Narodi na krajnjem severu planete Zemlje zbog toga imaju osam godišnjih doba. Ne samo zimu, nego doba jesenje zime, pa zima zime i najzad zime proleća.

Pošto sam kao mali često patio od gušubolje, majka bi mi tokom zimskih meseci stalno davala mlaku vodu. Brinula je o tome da u kući, slabo grejanoj, ipak uvek bude dovoljno tople vode za mene. Ostavljala bi, naime, glineni bokal sličan vazi za cveće pun vode na kaljevoj peći preko dana i preko noći.

Docnije ću utvrditi da je to bilo pogrešno. Jer kad sam počeo da jedem sladolede i pijem veoma, veoma hladna pića moja gušobolja je nestala kao rukom odnešena.

I sad mislim o majčinoj dobroti u onom vremenu. Ona je sve to sa mlakom vodom činila da bi me sačuvala, a dejstvo je bilo nevidljivo.

Međutim, zahvalan sam joj na toj zabludi.

Provodeći dane i noći pod lakom temperaturim, znojeći se u krevetu i plašeći smrti, bežao sam u ono drugo vreme koje nisu određivali nepristrasni časovnici u kući kojih je bilo, činilo mi se, na zidu svake sobe , poput ikona.

Ipak, shvatio sam da ne postoji ništa jednistveno i celovito, jer je svet, sastavljen od atoma, stalno u cepanju i raspadanju.
Ova, sad već Zima zima mi je donela neočekivan susret.

Izlazio sam automobilom iz sporedne ulice. Ulica je imala dve trake kao dva obraza istog lica. Jednu za izlaz, a drugu za ulaz. Neki mladić na biciklu koji je raznosio hranu po gradu i verovatno žurio da zaradi svoj prvi novac, prešao je levu traku na crveno i nastavio sa očiglednm namerom da na isti način preseče put i meni koji sam imao prednost.

Da, prednost. Premda, često sam se pitao kakva je to prednost koju mi neki tehnički uređaj obezbeđuje.

U svakom slučaju on se zaleteo a ja sam, da ga ne bih udario, prikočio.
Otvorio sam prozor.
Rekao sam mu.

„Hoćeš da pogineš?“

„Pa šta?“, odgovorio je.

„Pa da te posle nosim na savesti ceo život.“

„Što bi me nosio, drugar?“

Zamislio sam se. Pre svega, ne volim tu reč "drugar", jer je lažna. Drugo, odista što bih ga nosio na savesti, ako nisam kriv? Ali, u tim kratkim trenucima pojavio mi se onaj isti osećaj kao kad mi je majka davala toplu vodu da pijem plašeći se mojih stalnih anginoznih stanja.

„Ništa, vozi“, rekao sam.

Ali on je stojao i gledao me drsko.

Nije on kriv, pomislio sam, Bori se da preživi, kao što sam se i ja, sa mojom brižnom majkom, ne znajući kako i zašto borio da preživim. U stvari, da preživimo oboje. Sa dušom.

Nisam želeo da postanem čudovište u sopstvenim očima.

Ipak, bio sam u stanju razdražljivosti koje sam teško uspevao da kontrolišem.

I dalje me je gledao izazivački.

Kad bih navalio na njega, mlađeg i svakako jačeg od mene, on bi postao junak a kako je svet dokon i sklon voajerstu, trudio sam se da izbegnem brutalni kontakt.

„Pederu“, rekao mi je momak. „Zgazi me. Ionako su me već svi zgazili.“

Uprkos svemu, to mi se dopalo.

Pustio sam ga da prođe na crveno. Vozači iza mene su trubili. Video sam u retrovizori kako mi mladić na biciklu pokazuje srednji prst.

Vraćao sam se kući asfaltom pored reke.

Nisam smeo da uključim toplu ventilaciju u kolima. Kej je, po običaju, užasno smrdeo na fekalije.

Uključio sam dobri stari Radio Beograd.

Neki momak, gitarista je na svako pitanje voditeljke, odgovor počinjao sa plašljivim „PA“...

Ugasio sam ga.

Šta je to što ljude očvršćuje i čini smelijim, pitao sam se.

Možda da čovek okonča sa svim i nađe se na ivici čuda.

Moja majka je umrla u januaru u dubokoj starosti, hvala Bogu.
Bokal sa vodom je još stajao na kaljevoj peći u njenoj sobi, do sledeće zime, kad sam ga ispraznio.

Neka mlada žena sa dugim nogama u uskim plavim farmericama presekla mi je put.

Stismnuo sam pedalu kao zube.