Бранко Стојановић: Роман као прорицање
(Милан Тодоров: Крајем ноћи, роман, ИП Адреса, Нови Сад, 2024.)
Нови роман Милана Тодорова „Крајем ноћи“ доноси неуобичајен образац писања дуге прозе. То је нешто попут дидаскалија у драмама. Његови јунаци и јунакиње постављени су на сцену приповедања на самом почетку романа да би се доцније укрштајући различите путеве и животна сазнања вратили у ред из кога су све време покушавали да умакну.
Међутим, не ради се овде о томе да генетика није успела. Пре ће бити да је реч о енергији која осветљава и најтамније углове света и сенки људи у њему, односно о тихом чистилишту кроз који пролазе душе свакодневних мушкараца и жена да би ипак остали оно што јесу. Мали и немоћни да се одупру обичностима препуних лажних вести и уврнутих људских психа. Прича у роману је тако остала лична, али је истовремено и универзална. Аутор при крају романа гради напетост везану за долазећи светски рат приказујући реку ратних дезертера каја преплављује град чинећи га маскирним поприштем глади за сигурношћу које нигде нема. Управо због тога и те сада већ извесне претње нуклеарним ратом писац на једном месту каже да победника нема. Сви смо у истом незаштићеном лонцу и сценарију Судњег дана.
Питање око кога кружи пишчева опсервација је излаз, али да ли га има? И где се налази. Тодоров вешто користи тајну привлачност прорицања као у неком емотивном лирском тароту у коме лисица, то опредмећење жеље за алтернативама живота средовечних жена и мушкараца, крајем ноћи излази из једне од мноштва рупа у напуштеној циглани да би одабрала карту и понудила смермнице будућег кретања или скретања бића. Људи у сваременом свету, упркос напретку технологије и вештачке интелигенције, и даље су склони да прихвате невероватне изворе савета.
Сви желе да знају само једно: да ли ће бити добро. Од Шекспира до данас као да су питања остала иста. Тачног одговора, наравно, нема. Прорицање је стара вештина, али њени механизми нам говоре генерализовано, а не о судбини појединца.
Због тога људи данас више траже смернице него што желе да се суоче са оним што будућност носи. Отуда и потреба главног јунака ове фикције да живи сваког секунда сопствени тренутак, па била то љубав или намерно изазвано бекство од ње.
Нема коментара:
Постави коментар