paradoks

  SINOPSIS Novi roman Kroz pustinju i prašinu Milana Todorova smešten je u prigradsku biblioteku koja postaje središte susreta ljudi okupljenih oko privida kulturnog života. Kroz perspektivu pripovedača otkrivamo zapise lokalnog bibliotekara, usamljenog čoveka opsednutog sudbinama umetnika, pisaca i slikara, u čijim životima traži potvrdu da strast, smisao i intenzitet života još uvek postoje. Bibliotekareve beleške, fragmentarne i introspektivne, prepliću se sa pričama o književnim večerima, prolaznim ljubavnim odnosima, skrivenim opsesijama i sitnim nasiljima svakodnevice. U fikciji o varoši koja je izašla iz rata duboko podeljena na „nove“ i „stare“, roman otvara i pitanje ljudskih sloboda, koje su u takvom svetu stalno ugrožene, potiskivane ili se nima potajno trguje. Kako se slojevi prošlosti i sadašnjosti ukrštaju, postaje jasno da znanje i kultura ne donose nužno izbavljenje, već često služe kao krhki zaklon od unutrašnje praznine. Roman prati sudbine likova zarobljenih...

  Milan Todorov DALEKI DODIRI Jednom sam se izgubio u nekom nevelikom gradu u Francuskoj. Izašao sam iz voza na kratko jer me je privukao obližnji kružni trg sa malim kafeima i dosta zelenila, ali se desilo da je voz krenuo dok sam ja lutao nepoznatim ulicama. Trebalo je da se vratim u mali pansionat u Parizu prenoćim u suroj jednokrevetnoj sobi sa jednim uličnim prozorom. Uzalud sam pokušavao da nanovo izbijem na železničku stanicu. Na kraju sam morao da pitam starijeg prolaznika na svom đačkom francuskom kuda da idem. Nasmejao se. Da sam na vašem mestu… toliko sam razumeo, zatim je dodao još nekoliko brzih rečenica pri kojima se smejao. Ne, nije bio neljubazan. Samo je, možda,naslutio da sam želeo da se izgubim da pobegnem i da sam sve učinio svesno te da je poriv mog egzodusa ono što su alhemičari zvali radionica za izradu zlata.

  Milan Todorov PIJAČNI DAN Imam zemljaka Banaćanina udovca koji drži malu radnju na Kvantaškoj pijaci. Uvek kupujem kod njega. Ali, nije to važno. -Da ti pričam kako sam proš,o – reče mi jutros. Ta sintagma „kako sam proš-o“ vratila me je staroj ljudskosti kada si mogao da otvoriš srce nekome ko ne mora da te razume ko ne mora da pomogne i neće pomoći jer tu niko ne može pomoći ali samo je potrebno da klimanjem ili čak prevrtanjem očiju zatvori ono što se otvorilo kao nemogućnost mirnog taloženja i ispiranja blata svog života bez nalaženja žutog blaga kao šteta mogućnost propasti zlo jednom rečju… „ Kako sam proš-o“ vratilo mi je -makar nakratko- veru u spremnost da se iskrenost upotrebi kao vlas  svilena tanka  iznenada između nas koji delismo svako svoju muku ovog ranog nedeljnog jutra na dve jednake polovine.

  Milan Todorov JATA PRLJAVIH GALEBOVA Bezmalo svake večeri u prolazu, u hitnji, u miru šetnje večernje kada pomislim najzad sa malim stidom da je svršen još jedan dan i ono što je nosio - da nijednom čoveku a naročito ženi – ne dugujem ništa -  potom uočim poneku utvaru, izbeglicu iz sopstvenog života. Nisu to apatridi čije su se države raspale, iako mi njihovo ostavljanje domovine u punoj mladosti uvek deluje lišeno žrtve zarad nesigurne želje da se bude ovde gde je spolja naizgled bolje nego tamo. Ovi su ovdašnji izgubljenici olovnog života. Poseduju nečujne znake kao vanzemaljci. Ne razmeću se ni sa čime, pogotovo ne svojom neizbežnom galerijom sudbine. Kreću se tiho, bez znaka pozivanja i požurivanja, kao rđavi spavači koji tajno otvaraju vrata između zahuktalog, stvarnog i sveta po svemu nejasnog sna. Da mogu sada da se vrate u svoju pređašnju kožu, u bivši život, koji sasvim izvesno nije bio lak iako je možda na trenutke bio lep, nisam siguran da bi otr...

 Plodan novosadski pisac Milan Todorov u svom novom romanu “Krajem noći”, nastavlja da preispituje gradske zakutke, šoping centre, priobalne čarde i divlje plaže – kao i u prethodnom, ali ovaj put mu književni fokus nije usmeren samo na žene, nego prati (i secira) čitav spektar lokalnih likova, i jednu lisicu. Sve to ulančano je u male slikovite priče sredovečnog melanholičnog naratora koji i dalje grabi kroz život, mada je putem izgubio sve iluzije. Neke od tih priča–poglavlja blistave su u svom podsećanju na čovečnost izvan nametnute matrice uspeha, a potreba da se priča jedino je što je preostalo.

Milan Todorov CRNA ŽENSKA RUKAVICA Satiričar Stanislav Ježi Lec je rekao da nema vetra pauci bi nebo premrežili. Ta neminovnost stalne promene me ne iznenađuje. Aforizam je dobar ali ja ipak ne volim vetar. Volim zimske odsjaje sunca na trupcima u dvorištu. Laku malu pticu koja se klati na osakaćenoj grani dvorišne dunje. dok ne odleprša gonjena košavom. Kad je ugledam sledeće noći u snu mi se javi pokojna majka. Ne govori ništa. Ne kaže -Sine, ne boj se vetra to je samo strujanje različitih energija između naših svetova. Bila bi to slatka misao iza koje je misterija ljudi u finom rascepu poput onog na uskoj damskoj rukavici večeras izgubljenoj u šoping molu koju slučajno našao i podigao ne znajući da li je plaćena užurbanom ljubavlju ili promajom koja se uvlači u kosti. Šta bi još trebalo uraditi sa ovo malo sporo dolazećeg proleća i kiša koje navodno vrede zlata?

Milan Todorov DRUŠTVO ZA LEPU SMRT Ljudi i ne znajući gaje male fobije koje vremenom počinju da ih sve više opsedaju. Ne zna tačno vreme kad je počeo da razmišlja o svojoj smrti. Možda kad je zatekao oca, već u dubokim godinama, srozanih gaća, zauvek usnulog na daskama poljskog klozeta. Ili, pre će biti, kada mu je Ciganka gledala u dlan na vašaru u nekom dalekom mađarskom selu kome je i ime zaboravio i rekla da će umreti kada napuni 69 godina. Ali, tada je to sve još bilo daleko od njega tako da nije razmišljao o smrti kao svojoj konačnosti nego o tome da se posle onoga što se samo naziva smrtnim krajem ipak može nastaviti život. Svojevremeno je čitao o budističkom svešteniku, a on ne beše jedini, koji je balsamovao svoje telo tako što je sklupčan na ledenoj planini, pored puta kojim je retko ko prolazio, gladovao trideset i tri dana (zanimljivo da je i Isus Hrist živeo 33 godine) tako da je mumificirao svoje telo. To ga nije zadovoljilo. Ostaviti svoje telo bez znakova ži...