paradoks

MILAN TODOROV PROMENLJIVO VREME Korupcija se najbolje sprečava prevencijom. Za to saznanje sam dao još sto evra. Posle više meseci ledene zime narodu ponestaje ono osnovno: cigare, rakija, droga i kafa. Polovina punoletnih građana Srbije je nepismena a druga polovina će to da postane posle osamnaeste. Putnik izboden nožem u gradskom autobusu je dobro. I nama želi isto. Ovakvo promenljivo vreme izaziva tegobe i kod zdravih osoba, poput meteoropata i psihopata.

RADE JOVANOVIĆ MI SMO DOBROVOLJCI Ne smetaju nama poštene sudije. Samo bi nam trebalo vremena da se naviknemo. Srbe u rat ne možeš ni motkom naterati. Mi smo dobrovoljci. Sve se može, kad se mora. Bolje tako nego silom. Policija je dobila nove palice. Stari demonstranti još mogu da posluže. Može se preživeti i sa penzijom. U suštini, ona ne smeta. Mnogi napuštaju Srbiju. Žele da znaju šta se u njoj dešava.

MILAN TODOROV KUGLANA Deo varoši, onaj u kome sam odrastao nekad je bio poznat po kuglani „Koreja“. „Koreja“ je još pre „onog rata“, bila nadaleko čuveni kupleraj i, shodno potrebama za diskrecijom, kuća je izlazila na dve ulice. Domar, čika Mika Ofinger bi mi, posle redovnih trenera sindikalnih kuglaša i kuglašica, naredio da provetrim kuglanu. Kad sam tog popodneva, koje pamtim kao da je juče bilo, otvorio sve prozore, vetar kao da je podigao duhove u kuglani, u svemu nalik tunelu bez izlaza. Elem, bilo je rano proleće 1966. ili sedme godine, ali toplo, sa mnoštvom izmešanih mirisa: gari sa stare železničke stanice Dunav, užarenog lažnog srebra kojim su namazana dva sulundara u dnu kuglane, i mošusa muškog znoja i koprivastog mirisa ženskog tela. Mekan i modar vazduh se prelivao preko dve crne kuglaške glatke staze oivičene olucima kojima sam kugle vraćao kuglašima. Bio je to opasan posao za onog koji postavlja kegle istovremeno na dve staze. Uvek je postojala mogućnost d...

RASTKO ZAKIĆ NOVO RODOLJUBLJE Uplaših se: neće biti tema Kada odu oni što su prošli, Usahnuće moj nerv satirični Kad nastupe ovi dobrodošli. Ali teme k'o lude naviru: Još ne znamo ko je koga klao, Opet sve zlo od drugih dolazi, Među nama malo ko je zao. Profesori i doktori verni Iz busija svojih starih vrište: Svetske ale iz mračne potaje Nas će opet sramno da unište! Mi smo njima briga pregolema, Zavide nam što smo šaka jada, Ne daju nam glupost da gajimo, Njima ona takođe pripada. Mi se stoga u prsa busamo Da radije ostanemo gladni, Nego da se nahranimo radom, Što zahteva neprijatelj gadni. Oni hoće kako oni hoće! A baš to je ono što ne damo, Mi hoćemo kako mi hoćemo, Makar svesni i da propadamo! Nadamo se još da ispravimo Sva zla brojna širom lošeg sveta, Tek da usput štogod pobrojimo Od grehova naših probisveta. Rodoljublje ne sme da nam hramlje! I opet se satirično plašim: Kako da se s drugim razračunam - A da blago postupim sa naši...

MILAN TODOROV KAKO SAM PRESTAO DA BUDEM PATRIOTA Kada sam pre izvesnog vremena ostao bez posla, odmah sam osetio da nisam sam na svetu! To je divno osećanje. Oko mene se stalno uvećavao broj ljudi bez posla. Bilo je to dobro društvo, već tada. Osim toga, činilo mi se kao da nikada niko nije toliko brinuo o meni, bar u prvom trenutku. Psihijatri su tvrdili da je to šok, ali pozitivan i ko to na vreme shvati, brže i lakše će se oporaviti. Verujem da se ti dobri ljudi, to jest dotični psihijatri, još nisu oporavili, jer, za razliku od nas, nisu imali sreću da budu šokirani gubitkom posla. Sociolozi su tvrdili da smo uobičajen fenomen u zemljama u tranziciji, na šta je moja baba Budinka rekla da je tako fenomenalno samo pred velike ratove i nesreće. Ja sam odlučio da, onako odmoran, relaksiran, nadahnut i sveže obrijan jednog lepog jutra odšetam do Biroa za nezaposlene, da i njima ulepšam dan. U zgradi Biroa čekao sam oko tri sata ispred nekih vrata na kojima je pisalo slovo T...

MILAN TODOROV NIKAD ROBOM Nema rata ni nesreće, Katastrofe, kataklizme, A da srpski narod rado U nevolju tu ne sklizne. Oduvek smo takvi bili, Nas su tako školovali, Boleštinu svetsku svaku Mi smo lično bolovali. Šta će s nama sutra biti, Do toga nam nije stalo. Druge brige mi brinemo: Sudbu sveta spasavamo! Nije važno kol’ko košta, Kolika je naša šteta! Najvažnije juče, danas, Da budemo deo sveta. Odgovorni uvek tako, Pred svetinom a ne sobom Već s ponosom govorimo: Uvek slugom, nikad robom! (Iz knjige "Pretakani Srbi", Alma, Beograd, 2009.)

RADE JOVANOVIĆ KAMELEONI Vlasnik firme nas plaća po satu. Sat mu kasni šest meseci. Za sve su krivi gladni. Oni su nam navukli na vrat humanitarne organizacije. Višestranačje je idealan sistem. Omogućava da svako gladuje za svoje ideale. Ima i goreg od ovoga. U tome je draž izbora. Srbi su po tradiciji levičari. Mi decenijama ustajemo na levu nogu. Vlada je izabrala pobednički izborni slogan: „Još nije sve propalo!“ Građani Srbije ne znaju šta hoće. To je temelj jedinstva vlade i naroda. Naši političari su, za razliku od neprijatelja svih boja, kameleoni.