MILAN TODOROV: TRAŽENJE BOGA, IV POGLAVLJE ROMANA

 

IV

HALO KANADA

Groblje je zasnovano na glinovitom tlu. Takva zemlja sporo prima vodu, a još sporije vraća ono što joj je povereno. Kao da i sama, u svojoj tvrdoj i nepopustljivoj prirodi, okleva da dovrši posao koji joj je od davnina namenjen. Zato se ovde trag čovekovog boravka zadržava duže nego na lakšim i rastresitijim zemljištima, kao da ni zemlja nije sasvim ravnodušna prema onome što prima u svoje krilo.

Danas se groblje deli na dva nejednaka dela. Nekada je postojalo samo ono donje. Ali kako se ljudski vekovi odmotavaju, a svaki život, ma koliko različit bio, završi u istom čvoru, preko od uske asfaltne trake, podignute novcem radnika nekada bogate Ciglane, izraslo je i drugo groblje. Niklo je tiho, gotovo neprimetno, kao što ni smrt nikada ne dolazi odjednom, nego se godinama priprema u životima ljudi.

Vremenom je novo groblje obraslo drvećem. Oni koji su ostajali iza pokojnika verovali su da je hlad drveta poslednje dobro koje još mogu da daruju onima koji više ništa ne traže. Tek posle oluje koja je oborila kip Hrista sa velikog krsta, uprava je zabranila sadnju visokog drveća. Ali, bilo je kasno.

U krošnjama su se nastanile ptice. Belorepe svrake, za koje narod kaže da donose sreću, crni kosovi, krupni divlji golubovi, nebeskoplavih vratova, zatim fazani, pokoja lisica , te ćukovi i sove, noćni čuvari tišine. Njima nije bilo važno gde prestaje svet živih, a gde počinje carstvo mrtvih.

Samo Ciglanu, podignutu na zemlji iz koje su nastajali crepovi i cigle, niko nije mogao sačuvati od propadanja.

Kao da se nad njom odavno nadvio neki nemi znak nestajanja. Ponekad se činilo da iz njenih praznih zidova ili tajnih podzemnih kanala za dovod svežeg vazduha pod visoku peć za pečenje cigle dopire huk sove, dug i opominjući ili je to samo vetar koji na brdu uvek duva.

Portirnica kraj puta koji deli groblje sada je pusta. Poslednja velika oluja je odnela deo krova, a desetak crepova već godinama nema ko da vrati na stare letve i grede, nekada tesane i čvrsto spojene ljudskim rukama. Pokidane žice, kojima su stizali struja i telefonski glasovi, vise kao prekinute veze sa vremenom.

Tako se kidaju snovi naroda. Novo jede ono što je bilo sveto u ime nove svetosti, još nerazumljive.

Radoje je bio već ozbiljan invalid kada su ga sa dužnosti glavnog ložača velike peći premestili u tu portirnicu.

Dok je radio kao šef ložača bio je krajnje odgovoran. Dolazio je pre svih na posao i, pošto bi skuvao kafu na malom skrivenom rešou u svojoj kancelariji,obilazio bi svaki od šest podzemnih dugih tunela kroz koje je strujao vazduh i tako doprinosio lakšem paljenju a zatim i održavanju odgovarajuće visoke temperature za pečenje cigli.

Upoznao sam ga preko njegovog sina, koji je u radio stanici radio kao kurir, raznosač pošte ili dnevnica između zgrade radija i zgrade televizije na brdu blizu te iste ciglane i tog istog groblja.

Trebalo je da mi neko oblepi platom kamenu peć za pečenje hleba koju sam davno dao da mi nazidaju i koju nisam koristio upravo zbog toga što je ispuštala toplotu na svakoj pori između kamenova.

Ali u međuvremenu se dogodila tragedija.

Vraćajući se biciklom sa brda na kome je bila zgrada televizije, na jednoj oštroj krivini - a docnije ću videti na njenoj suprotnoj strani isušeni drveni krst sa raspetim grubo klesanim likom i telom Isusa Hrista – pokosio ga je automobil koji se kretao velikom brzinom u suprotnom smeru.

Posle toga nije imalo smisla da ga pitam za opravku peći.

Smrt se urezala u sve to.

Radoje je slomljen prebačen u zlehudu portirnicu u kojoj je kunjao ili ponekad spavao pokušavajući verovatno da u trzavom snu nađe trenutak spokoja između osećanja da je kriv za sinovljevu smrt, jer ga nije držao uza sebe kao ciglarskog pomoćnika i verovanja da duše lutaju našim snovima čak i kad smo u grobu.

Međutim, dogodilo se nešto neverovatno, ali sasvim banalno.
U portirnici je postojao telefon. Jedini preostao od Ciglane u stečaju. I taj telefon je pravio neverovatne mesečne troškove.

Uprava, takođe u odlasku, zabrinuta za svoje ionako sumnjivo poslovanje, pozvala je Radoja na razgovor.

Pitali su ga:

„Kome noću toliko telefoniraš?“

Radoje je odgovorio:

„Nikome.“

„Ali računi za telefon su astronomski „ - rekli su mu. „ Proverili smo sve pozive. Jedne noći Australija i grad Sidnej, sledeće Montreal u Kanadi, pa Čigako, pa, pazi sad, Kambodža.“

„Nikad nisam putovao tamo“ – rekao je Radoje.

„Ne pitamo te da li si fizički putovao“ – rekli su mu oštro – „nego da li imaš nekoga u tim dalekim zemljama i gradovima.“

„Vi, gospodo“ – rekao je skrušeno „vrlo dobro znate da sam izgubio sina i da više nemam nigde nikoga.“

Ne znam kako se to završilo.

Sledećeg leta zavukao sam se u šipražje pored Ciglane sa malim vojnim ašovčićem i plastičnom kofom od 20 litara preostaloj od krečenja stana i u nju natrpao do vrha najbolje gline.

Uvukao sam se u peć narednog jutra, rano, kao što je Radoje ustajao da radi i oblepio peć

Naravno da to nije ličilo ni na šta. I do danas nisam ispekao dobar hleb u njoj, uprkos nekolikim pokušajima.

Osećao sam da me je sudbina Ciglane uvukla u sebe kao aspirator nekakvog vremena prošlog i sveta iz koga sam svom snagom pokušavao da pobegnem.

Osećao sam se kao da su mi noge u glinenom glibu, duboko u njemu u kome niko nije sasvim mrtav a ni sasvim živ.

(nastaviće se)