MILAN TODOROV: TRAŽENJE BOGA III POGLAVLJE

 Milan Todorov: Traženje boga

III poglavlje

ČEKANJE

Venčić spleten od ivanjskog cveća sam po dolasku kući okačio na ekser u zidu pored ulaznih vrata kuće.

Do pre samo godinu dana njegovo mesto nalazilo se ispod sijalice i kamere za video nadzor na tom istom ekeseru ali ga je vetar, koji postaje sve jači i nepredvidljiviji, preko noći obarao.

Stari venac sam odložio na bujnu žbun lavande pored kuće.

Tek je početak leta a na najvišoj stabljici lavande, dok sam to radio, primetih prvi žuti listić, tanak i gotovo stidljiv.

Da li je to poruka u ovim još jasno letnjim danima?

Kakav to naum ima priroda?

Da li pokušava da nam kaže nešto poništavajući taj uski list, taj delić sebe?

Ili samo svake godine na taj način, uz ponekog svedoka, ovaj put mene, piše svoj oročeni testament.

A možda je to sve moja uobrazilja. Vrlo je verovatno da i priroda ima neke svoje račune, svoje dobitke i troškove i tako sabira i oduzima a mi ne znamo zašto i ko je tu u dobiti.

Ali smrt je neizostavni deo nas.

Bio sam na groblju.

Toliko puta sam za proteklih bezmalo godinu dana prošao pored njega a da nisam svratio da posetim grobove svojih roditelja.

Sada sam to učinio.

Njihov grob nalazi se nedaleko, odnosno udesno od centralnog grobljanskog krsta, a grobno mesto koje smo moja žena i ja odabrali za nas je ulevo.

To je neka,odjednom sam shvatio, dijagonala nepomućenog budućeg mira.
Međutim, centralni krst na kome se nalazio gipsani lik Isus Hrista bio je pre tri godine oštećen i polomljen u strašnim olujnim nevremenu i do danasa nije rekonstruisan.

Fotografisao sam ga i fotografiju sa molbom da se to najzad učinio nadležnim institucijama.

Zašto sam to uradio baš ja?

Zašto to nisu uradili drugi posetioci groblja?

Svakako da odluka da to uradim, a doneo sam je u hipu, nije bila deo nekakvog hira, nego mora biti da je u dnu moje svesti postojala zebnja da nije sve u miru nakon smrti i da je mir u stvari dizanje ruku od sveta koji je bio moj, koji sam voleo i najzad sveta koji me je rodio i voleo.

Prolaze dani a administracija ne odgovara na moje pismo iako je po zakonu dužna da to učini.

Možda mi oni na taj način samo skraćuju korak ka potpunom, večnom ćutanju?

U tom momentu shvatio sam da moja inicijativa za ponovno podizanje kipa sa Isusom na centralnim mestu u lokalnim groblju predstavlja jedinu priliku da se za života još pomerim sa mesta, da idem napred iako svestan da nikuda neću stići.

Dopala mi se pomisao da, uprkos godinama, nisam čovek sklon nepromenljivosti.

Možda bi to mogla da bude moja buduća profesija.

Zašto da ne?!

U tržnom centru koji ima velike hladovite hodnike za šetnju viđam invalide koji rade kao obezbeđenje. Mnogi od njih teško da bi obnovili vozačku dozvolu.

Moja ističe za nešto više od mesec dana.

Pripremam se za najgori scenario.

Već sam odabrao mali električni motocikl za koji nisu potrebne tablice ni bilo kakav vozački ispit.

Na jednom takvom videh nedavno starijeg čoveka i plavušu koja ga je grlila rukom oko struka.

Svako, pomislih, pokušava na svoj način da pobedi vreme.

Radeći skoro celi svoj radni vek u radio stanici stekao sam naviku da stalno pogledavam na časovnike.

Imam ih u kući ukupno sedam, ne računajući ručne satove kao ni one na uređajima poput električne rerne, kompjutera, televizora ili sata u komandnoj tabli u automobilu.

Znam da me to čini veoma svesnim protoka vremena, ali ne umem da se otrgnem od njegovog zagrljaja.

Ipak trudim se da imam život van časovničarske scenografije i razmišljam da bi pojedinačno, svako od tih časovnika mogao da ispriča svoju ljupku priču, ali ovako, u nekakvom vremenskom horu, deluju zaista uznemirujuće, nešto kao umorna neizbežnost.

Prošlo je nekoliko dana od kako sam nadležnima u gradu poslao inicijativu za obnovu krsta i Isusovog spomenika ka groblju kad me je jedna komšinica na ulici presrela i sa priličnom ironijom rekla:

„Pročitala sam vaš tekst o spomeniku na mesnom portalu, komšija. Lepo ste to sročili, a znate šta ćete dobiti od grada? Dobićete… da ne kažem šta! Šipak. Ovi na vlasti su postigli nešto i sada to čuvaju po svaku cenu. A nama ne daju ni osnovno. Briga njih za Isusa, groblje i kulturu!“

Ona je, pomislio sam, bar iskrena, jer svi su me podržavali, ali samo na rečima ili lajkujući objavu.

„A šta vi mislite da će se desiti?“ -pitala je.

„Misim“ – rekao sam -“misim da se nišči neće, eto, se desi.

Kad bih se osećao nelagodno počinjao bih da govorim mimo logike i gramatike. Izvrtao sam reči samo da bih se udaljio od stvarnosti. Ali,nije išlo.

(nastaviće se)