MILAN TODOROV: IX POGLAVLJE ROMANA U NASTAJANJU „ TRAŽENJE BOGA“

 Milan Todorov

IX POGLAVLJE ROMANA U NASTAJANJU „ TRAŽENJE BOGA“

Sutradan čim sam ustao uključio sam radio aparat. Nije bilo nikakvih uobičajenih intervencija na vesti jer nije bilo ni vesti o sinoćnim demonstracijama.

Glodur, inače moj zamalo prezimenjak, bio je, kako se sam hvalio, komunista od reči i dela.

Naravno, uz njega je uvek bila ćutljiva svita tobožnjih istomišljenika, za koju sam bio ubeđen da će se prevrnuti čim se pokaže da je sadašnja vladajuča ideologija poražena.

Posle doručka otišao sam u toalet i obavio ono što narod zove velikom nuždom.

Ustao sam i pogledao u klozetsku školjku. Govno u njoj je bilo čvrsto oblikovano u tamno braon pletenicu.

Mislio sam da je najpametnije da ne idem u radio stanicu.

Znao sam da moram da polažem pripravnički ispit i da će moje odsustvo biti još jedna otežavajuća okolnost.

Ako sam nešto sanjao, to sam zaboravio.

Ipak u sećanju mi je ostalo nekakvo peckanje, nešto kao nedoumica.

Ko sam ja zapravo?

Otac mi je autentični Vojvođanin, kasnije građanin Amerike i zarobljenik Hitlerove Nemačke.

Sa majčine strane potomak sam Srba koji su pod Arsenijem Čarnojevićem 1690. godine izbegli iz carskog grada Prizrena.

Kako to da polovina mene bude na strani Srba sa Kosova?

Šta je sa drugom polovinom?

Znam da reči, pa i ove moje, ne znače mnogo.

Ljudi se određuju prema gestovima.

Moja majka i otac, iako različiti poreklom, imali su skladan brak.

Pitao sam se kako to da ja ne razumem sebe danas kada je otac mrtav a majka se ne snalazi u ulozi udovice već više od deset godina.

Štaviše, rekla mi je da se više nikada neće udati.

Kao da je to važno?

Možda se razmišljajući na taj način ogrešujem o oca.

Ciglana pored koje prolazim je, takođe, u stanju mrtvila.

Ali, pokazaće se, u lažnoj je komi.

Treba li da priznam da se plašim smrti?

Francuz na portirnici je živnuo.

U Ciglanu ponovo ulaze kamioni u koje se utovaruju sada više ne cigle, nego drugi neophodni građevinski materijal: cement, pesak, masni od nafte kondori, žice za razvlačenje i blokovi stiropora za izolaciju.

Odlučio sam da dan provedem u dva oka. Vozeći bicikl, sam.

Izgubiću posao, to je već sasvim izvesno.

Trebalo bi se na to pripremiti.

Tu ne pomažu nikakve priče o poreklu.

Politika je druga strana novčića, i to velikog.

Francuz nije voleo da se ističe.

To je sasvim razumljivo. Nije želeo da otkriva svoju prošlost.

Zaustavio sam se pred ulazom.

Francuz je izašao sa umrljanim tanjirom u kome su se nalazili ostaci prženih sardina u ulju.

To nikako nije bio lak obrok za novi početak.

Upitao me je:

„Valja li ona tvoja peć za kruh?“

Nisam znao šta da mu odgovorim, jer je još nijednom, uprkos želji, nisam naložio.

Njegov govor u kome je umesto reči hleb upotrebio reč kruh podsetio me je na rukopis koji sam tada poslao na konkurs Matice srpske za prvu, neobjavljenu knjigu.

Nosio je naslov „Uhom za kruhom“.

Rekoh mu da, što je bila istina, ponekad odem do te velike kamene peći, stojim ispred nje i da je još nikad nisam upalio.

„Zašto?“

„U govnima sam.“

(nastaviće se)