MILAN TODOROV: IX POGLAVLJE ROMANA U NASTAJANJU "TRAŽENJE BOGA"
Milan Todorov
IX POGLAVLJE RIMANA U NASTAJANJU "TRAŽENJE BOGA"
„Zašto? Sve smo videli“ - pita.
„Evo ti ključevi, uđi, pripremi nešto da pregrizemo a ja ću kad se vratim usput da kupim butelju Kabernea. Da se počastimo.“
Ona nevoljno pristaje, ali pristaje.
Kad su ljudi mladi priklanjaju se užitku jer intuitivno osećaju da je u njemu možda poslednje utočište bezbrižnosti posle utočištva u detinjstvu.
Prolazim pored portirnice u kojoj titra svetlo televizijskog ekrana.
Iako se žurim, zastajem. Zanima me šta gleda Francuz koji mi je postao simpatičan.
Nisam uspeo u tome. Prozorče je bilo zastrto listovima otrgnutim iz Politike.
Čuo sam samo Francuzov isprekidan pušački kašalj.
Produžio sam ka centru grada. Sve vreme sam imao osećaj da je svaka moja kretnja, svaki moj korak napred određen mojom podsvešću. Mislio sam, naime, da sam ako ne besmrtan (što inače misle svi mladi ljudi) a ono da sam mogao da, ne znam kome, pošaljem telegram da zbog iznenadne bolesti, na žalost, ne mogu da prisustvujem događaju koji smatram vrednim svake pažnje i tako dalje…
Naravno da je to bila ordinarna glupost.
Da li sam se plašio?
Dosadašnji svet se lomio. Nije mi dao ono što sam očekivao. A budući svet je bio još neprepoznat.
Ličio mi je na ogroman prazan sto u ogromnoj trpezariji sa gladnim ljudima.
Osećao sam laku vrtoglavicu. Tada još nisam znao da bolujem od povišenog pritiska kao i moja majka. Nasledstvo.
Prilazio sam centru grada. Svetina je još bila tu, sasvim revolucionarnog držanja.
Parkirao sam iza zgrade radija, kao i obično.
Prišunjao sam se zgradi Komiteta.
Trudio sam se da razvijem osećaj sigurnosti koji mi je uvek nedostajao.
Zanimljivo mi je bilo to da nisam imao osećaj radoznalosti.
Ušao sam u ustalasanu masu i ljudi koji su me okruživali bili su poput normalnih ljudi zalutalih u ludnicu.
Nisam se mogao oteti utisku da se nalazim u nekakvom velikom bolničkom liftu koji ide gore ali koji će se jednom morati da spusti.
Sežana je još bila na istom mestu i nešto govorila u onaj stari novinarski Uher.
Činilo mi se da snima svoje viđenje događaja.
Kakvo?
Nisam mogao da znam.
Hteo sam da joj priđem, ali upitao am šta bi se desilo kada bih shvatio da je još u starim prostorima vremena, u zatvorenim hodnicima redakcije, u lavirintima kojima je obilovala tadašnja zgrada radija.
Nisam to veče imao nikakav cilj.
Mislio sam samo kako je moguće da čovek koji želi da napreduje, a napredak je moguć samo ako je čovek neoprezan – postaje neprijatelj.
To je ono što sam očekivao od glodura, čoveka koji me ja zaposlio, dao mi hleb u ruke i koga sam ja sada odjednom potiskivao.
Sežana je prestala da diktira izveštaj.
Znao sam da je bila razvedena, majka jednog ženskog deteta, nesvršena studentkinja Filozofskog fakulteta poput mene. Sve to je bilo dovoljno da to veče spusti glavu i odustane.
Od čega?
Nisam to još znao.
U povratku u ondašnjoj prodavnici divljači i vina, usput, kupio sam najjeftiniju bocu.
Na TV je posle deset uveče emitovana sjajna serija „Vašington iza zatvorenih vrata“.
Politika, seks i zbunjenost ponekad mogu trajati duže od predviđenih sat vremena.
(nastaviće se)
Коментари
Постави коментар