MILAN TODOROV: RASKRŠĆE ILI VIII POGLAVLJE ROMANA U NASTAJANJU "TRAŽENJE BOGA"

 Milan Todorov: VIII poglavlje romana "Traženje Boga"

Mahnuo sam mu kao i toliko puta do sada.

On se nije mrdnuo.

Mislim da bi semafore trebalo postavljati samo tamo gde stoje ljudi.

I da se uključuju po ljudskim merilima.

Zeleno – dobar dan

Žuto – nisam svoj.

Crveno – biće nekog sudara. Možda će se sudariti vojske.

Te večeri na Francuzovom semaforu trajalo je crveno.

Koleginica Sežana iz Radija koja je pratila rad boračkih organizacija bila je ispred Komiteta.

Nisam bio siguran da li je tamo bila po službenoj dužnosti ili lično. Sećam se trenutka kad smo se upoznali. kad mi je rekla svoje ime.

"To nije ime, to je grad" - našalio sam se.

"U pravu si. Trebalo je da se zovem Snežana, ali matičar je prilikom upisa u knjigu rođenih ispustio jedno slovo i tako sam postala grad. Mojimroditeljima nije smetalo, a i meni se sada sviđa. Tolike devojke se danas zovu Snežana!"

Pogledi su nam se u jednom trenutku sreli.

Onda sam ja prvi, što obično ne radim, trznuo glavom u stranu.

Nisam bio svestan toga dok sam to činio.

Oboje smo bili mladi. Ona starija od mene tri ili četiri godine.

Postojala je prećutana, nikad pokazana simpatija između nas dvoje.

Imao sam poverenja u nju.
Neće me odati.

Pravili smo se da se ne poznajemo.

Ona je bila član uredničkog kolegijuma srpske redakcije a ja maltene još pripravnik.

Zeleno svetlo na semaforu u blizini je sve vreme ostajalo uključeno.

Pitao sam se o pristrasnosti Francuza.

Za koga je on koji je živeo od gline, od zemlje?

Stajao je pored puta, u stvari donekle i na putu, raskrečenih nogu u pozi za koju mi je jedna raskalašna starija devojka sa lascivnim osmehom rekla da takav položaj imaju samo muški, pravi domaćini.

U ruci je imao svežanj ključeva.

Rano naslućena jesen,večernje doba, blizina groblja – sve je to učinilo da mi se kroz glavu prepliću razne slike: masa ljudi koja u trku prelazi zebru i urla, radoznali pogled koleginice koja uživa poverenje nenaklonjenog mi glodura, moj posao od koga živimo a moja žena ne uspeva posle diplomiranja na Prirodno - matematičkom fakultetu da nađe bilo kakav posao i najzad taj noćni portir koji stoji poput kipa u glinenom krugu naselja oko ciglarskog dimnjaka, sve je učinilo da se osećam kao da se vrtim u krug.

Spustio sam stakla na prednjim vratima auta.

Nisam računao ni na kakve slučajnosti.

Pouzdano sam znao da sam se, svojom voljom, našao na raskršću.

Ali, razlika između raskršća i krsta možda u svakodnevnom životu ne postoji.

Postoji samo pokušaj da čuješ druge glasove izvan svoje male portirnice.

(nastaviće se)