MILAN TODOROV: TRAŽENJE BOGA

 

Milan Todorov

TRAŽENJE BOGA

ILI STALNO IZLAZEĆE SUNCE

roman, 2027.

I

Kada sam u to sparno predvečerje izašao teškim hodom iz Dunavskog parka i na zidu Kulturnog centra Miloš Crnjanski fotografisao mali zapis učinjen lepim ćiriličnim slovima, nisam ni slutio da će to biti moj povratak bavljenju religioznim pitanjima.

Moram da kažem da sam se, za razliku možda od mnogih koji sa ulaskom u starije doba života, počinju da se sve više priklanjaju crkvi, ja udaljavao od nje.

Nije to udaljavanje bilo suprotstavljanje, ne, nego sam baš znajući ograničenja nauke i neograničenost ljudskog nadanja u nešto neopipljivo i stoga nemerljivo čulima savremenog čoveka, ipak sve grozničavije čitao strane, naročito engleske naučne časopise, očekujući da ću u njima naći ohrabrenje za stabilan sopstveni svet.

Moram da priznam da su članci koje sam gutao, obično u rana jutra dok su moji ukućani spavali, bili iznenađujuće naklonjeni mom uverenju da je život čista hemijska reakcija u povoljnim uslovima.

Pod povoljnim uslovima mislim pre svega i pre svih na Sunce.

Sunce je još u prastara vremena, a docnije u paganska, koja će hrišćanstvom biti potiskivana, smatrano za jedino dakle i vrhovno božanstvo.

Čitajući u davnim danima biografiju slavnog engleskog slikara romantičara Viljema Tarnera, za mene najboljeg pejzažistu svih vremena, naišao sam na zanimljivu, navodno poslednju Tarnerovu rečenici:

„Sunce je Bog.“

Nekoliko godina docnije saznao sam za otkriće američkih naučnika koje se ticalo mogućnosti stvaranja ljudskog genoma, odnosno DNK ćelije veštačkim, laboratorijskim putem. To nije moglo da znači ništa drugo do da je čoveka moguće napraviti, ne po obličju Boga, nego sintetički,  po zamislima laboranata.

Blago rečeno bio sam preneražen.

A onda sam, kao što rekoh, izlazeći iz parka koji je vrveo od života mladih ljudi i njihove dece, na zidu pomenute institucije ugledao već pomenuti zapis:
„Besplatni sveštenički saveti.“

Ispod se nalazio broj mobilnog telefona, pretpostavljam, sveštenika.

Moraću, pomislih, da ga nazovem.

Ali, te noći se nisam odvažio da to učinim a sledećeg dana sam na to skoro sasvim zaboravio, odnosno odložio u fioku kojoj ću se vratiti jednog trenutka.

U povratku prelazim most iznad Dunava. Nekoliko puta je rušen u dvadesetom veku. Kada je trebalo da bude izgrađen novi, ovaj kojim sada idem, jedan opoziciono nastrojen blok građana tvrdio je, bez dokaza, da će s obzirom na to da je uzdignut iznad vode više nego prethodni, saobraćaj na njemu stvarati nesnosnu buku u gradu.

Bili su u pravu.

Buka je tu, ali samo na mostu.

Grad je tiši i ne znam čemu to možemo da zahvalimo.

Voda ispod mosta je brza i mutna. Sa ove strane nosi izlučevine dela gradske kanalizacije i na toku te prljavštine mogu se skoro svakog dana videti pecaroši koji sa obale ili iz usidrenih čamaca love ribu koja se hrani fekalijama.

Iznad prljave vode lete beli galebovi.

Razmišljam koliko su u pesmama opevani kao ornament ljubavi i romantike. Ili neslućene nebeske lepote.

Kivan sam što se nova kanaliziciona mreža tako sporo gradi.

U susret mi dolaze male kolone turista. Mahom Kinezi i Englezi.

Amonijak nas štipa za nozdrve.

Teško dišem.

Najzad prelazim polovinu mosta i osećam kako, dok se spuštam ka vojnoj bolnici, gle čuda, hodam lakše i brže.

Spuštajući se bacam pogled nalevo. Uz obalu su ukotvljeni čamci rečne policije.

U novinama se često mogu naći reportaže o tome kako su čoveka ili ženu ili devojku koja se bacila sa mosta uspeli da spasu, uvuku u svoj čamac i pozovu Hitnu pomoć.

Nekada je na tom mestu bio ulengeresana samo jedna polutrula drvena barža u čijem potpalublju se mreškao hor božićnih šarana.

Dolazili bismo do šlepa okovanog ledom da bismo u rupičastom roze cegeru kući doneli šaranca od dva kilograma za badnje veče.

Mislim da ovo sećanje možda nema značaja, ali ako ga ne kažem osećam da ću zauvek ostati izvan toka koji mi je bitan poput deteta roditelju.

Majka Isusova, Bogorodica, čiji je presveti pojas baš ovih dana bio izložen u hramu Svetog Save u Beogradu ostala je nema na podsmešljive kritike istih onih koji su nas plašili visinom novog, preko potrebnog mosta.

Mislim da su u pitanju perspektive.

Gledano sa palube belog kruzera ukotvljenog u obližnjoj rečnoj luci, možda sve izgleda drugačije. Ali, nakratko.

Viđam starce i starice, putnike sa tih belih lepotana, koji idu teško ili uz pomoć hodalica i invalidskih kolica u nameri da fotografišu svoja tela i lica pred tvrđavom na suprotnoj strani reke.

Mislim se šta će im to.

Ta fotografija nikad nikome neće reći kako im je stvarno bilo u trenutku fotografisanja Ajpodima ili Ajfonima.

Osećanja ostaju mutna.

Možda jedino traje, i to kratko, za života aktera, teturanje po kabini, vlažno svlačenje i ulazak, posle lake večere, u uski brodski krevet nalik poslednjem sanduku.

Da sam na njihovom mestu, mislio sam, svake noći ispisao bih nešto na papiriću, nešto slično onom svešteničkom zapisu na zidu galerije Most i izbacio ga kroz onaj lepi okrugli prozor iznad površine reke da plovi ka Crnom moru.

Da, na brodu od papira bi svakako pisalo Save our souls.

(nastaviće se)