MILAN TODOROV: TRAŽENJE BOGA, peti nastavak

 

Milan Todorov

V NASTAVAK ROMANA U NASTAJANJU

„TRAŽENJE BOGA“

Upravi je stalo do telefonskih računa – govorio je Radoje – kao da je to važnije od prestanka rada Ciglane, od najavljenog masovnog otpuštanja, od propasti naroda pa i države.

Niko se nije osvrtao na njegova trabunjanja.

Ostavili su ga da priča sa televizorom u portirnici, jer su mu telefon isključili.

„Starac koji je izgubio sina sada je izgubio i pamet - govorili su. „Hoće to.“

Ja sam radio u radiju i rekao sam starcu poznatu pošalicu kojom sam skrivao svoju ljubomoru na popularnost novog medija da u televizoru žive mali ljudi, tamo stanuju, spavaju, jedu, pare se i množe. Rade svakakve gadosti kao i ljudi van te sprave, ali kada se pojave na ekranu onda, rekoh mu, budi siguran da je sve što vidiš lažno.

„Sovjeti se povlače iz Evrope. Berlinski zid je pao. Mađarska, Rumunija, Bugarska… nigde više nema Sovjeta. Onaj ruski predsednik sa flekom na glavi, taj koji je sve to potpisao - neće dobro proći“ – kazao je.

„A mi“ -pitao sam ga. „Gde smo tu mi? Mi nikad nismo pristali da budemo pod sovjetskom čizmom.“

„Bićemo deo Evrope. Nikada više neće biti rata. I neće niko morati da ide u vojsku.“

Podsetio me je na mog oca, koji je to tvrdio još pre trideset godina kada sam imao samo deset, uveravajući moju majku da njihov sin, to jest ja, nikada neće morati da obuče vojničku uniformu.

On je bar znao šta znači uniforma. Bio je vojnik Kraljevine Jugoslavije kada su ga aprila 1941. godine Nemci zarobili i u stočnom vagonu zajedno sa stotinama drugih odveli u logor na granici Poljske i Nemačke, na tada već ujedinjenoj Evropi, makar na tom malom delu zemlje.

Radoje je bio, uprkos tragediji koja ga je zadesila, nepopravljivi optimista.

Portirnica koja ničemu nije služila postala je spasonosni smirujući prostor na vrhu glinovitog brega.

Uskoro je nedaleko od nje crkva na ničijem zemljištu, kako se mislilo, podigla malu brvnaru sa krstom na krovu i klupom u zasunu ispred ulaza.

Tu su počeli da svečeri odsedaju usamljenici, ljudi bez porodice, bez žene, udovci, razvedeni, usamljeni…

Radoje bi svake večeri prolazio pored njih odlazeći u obližnju prodavnicu sa simboličkim nazivom „Kamila“ kao da je toj žednoj životinji potrebno kupiti hektolitre tečnosti da nastavi svoj put kroz pustinju.

Društvo u senici crkvišta isprva nije reagovalo na njegovu pojavu.

Uronjeni u varljivu svetlost večeri i pivskih staklenki ćaskali su bez smisla.

Izgledalo je da se ništa ne dešava.

Međutim, svaki spokoj nagriza pitanje: Odakle početi.

Radoje nije žurio. U starom mrežastom cegeru nosio je nekoliko, u početku tri pivske flaše, i ne obazirući se na okolinu poguren išao svako veče do portirnice iako ga niko više nije kontrolisao da li je na tom, sada nepostojećem, radnom mestu.

Dok sam večeras pregledao Fejsbuk, stigla mi je poruka jedne komšinice...

„Nije tačno to što u nastvavcima svog budućeg romana javno na Fejsu objavljujete, komšija.“
Opet ona, pomislih i nastavih ipak da čitam poruku.

„Radoje nikad nije postojao. Menjali su se portiri. Bio je najpre Blagoje, pa Lazar divni, pa Milojko i na kraju Dobromir iz Banja Luke.“

Šta da joj kažem.

Sasvim je u pravu.

Raspored ljudi u mom sećanju je kao raspored u životu: sasvim nepouzdan.

Groblje sećanja se, kao i ono pravo, hrani našim trenutnim odsustvom.

A kad smo kod te nemile teme zvane groblje.

Umesto odgovora na inicijativu da se obnovi srušeni spomenik sa Isusom na raspeću, stiglo mi je pismo sa opomenom da platim nadoknadu za održavanje grobnog mesta moje majke ili u suprotnom rizikujem da će večno počivalište ne samo majke nego i oca, počivalište pod mermernom pločom, biti sravnjeno sa zemljom i uklonjeno.

Rok za uplatu večnog počivališta je sedam dana od prijema opomene.

Bilo je već kasno veče kada sam otvorio to pismo ćušnuto u crno limeno sanduče za poštu.

Mala ulična svetla su drhtala.

Niko više nije prolazio našim krajem.

Onda se niotkuda pojavio čovek starijeg doba, sa belom kacigom na malom motociklu sa dva auspuha. Zastao je kao da nešto ili nekoga očekuje. Njegov motocikl je ispuštao neverovatno snažne i neprijatne tonove. 

Grad svoje ispovesti, pomislih, ispušta sada kroz auspuhe.

(nastaviće se)