RATKO DANGUBIĆ: MALE PRIČE (12)
MALE PRIČE /12/
RATKO DANGUBIĆ
Naučnik je pokušao da izmeri molitvu. Postavio je aparate u sobu, uključio senzore i zamolio ispitanike da se mole istim rečima, za jedan predmet.
Rezultat je bio neujednačen, osim jedne varljive konstante: svi su, nakon molitve, delovali kao da ih neko sluša, iako im nije odgovorio niko.
Naučnik je onda, sa osmehom, natočio sebi hladno pivo i tromo zapisao: „Molitva ne menja spoljašnji svet, ali menja pretpostavku o tome da je svet spoljašnji.“ Zatim je obrisao belešku, jer mu je zvučala opasno.
Čovek koji je izgubio svoj unutrašnji glas
Jednog dana čovek, filozof ili vrsta mudraca, primetio je da više ne misli rečenicama. Umesto toga, imao je samo slike bez komentara. Pokušao je da opiše ovo lekaru, ali je shvatio da opis zahteva upravo ono što je izgubio. Počeo je da piše poruke sam sebi, ali su one dolazile bez tona, kao da ih je pisao neko drugi u njemu. Na kraju je zaključio da unutrašnji glas nije nestao — samo je prestao da ga prepoznaje kao svog.
Bog koji kasni
U malom gradu veseli ljudi su primetili da Bog kasni. Ne na sastanke, nego na događaje koji su se nizali. Na rođenja je dolazio kasnije nego što se očekivalo, na smrti ponekad uopšte nije dolazio. A grad je bio i ostao vulgarno tačan u svemu, kao da pokušava da nadoknadi Njegovu nepreciznost. Jednog dana neko je, stidljivo, rekao: „Možda Bog ne kasni, nego mi dolazimo prerano.“ Niko nije znao kako da proveri ovu sumnju.
Osećaj da si već rekao sve ovo
Čovek je imao uporan ili nekakv drugi osećaj da je svaki razgovor već vođen. Ljudi su mu govorili nove stvari, ali su u njegovoj glavi zvučale kao ponavljanje sa blagim greškama i ironijom u intonaciji. Pokušao je da pronađe originalni trenutak, ali su se svi trenuci ponašali kao kopije. Na kraju je prestao da govori nešto novo, da ne bi slučajno pokvario staru verziju sebe. I tada je, prvi put, osetio nešto što je ličilo na početak kraja.
Коментари
Постави коментар