RATKO DANGUBIĆ: MALE PRIČE (11)

 

MALE PRIČE /11/

Ratko DANGUBIĆ

Telefon koji je znao više

Telefon je zazvonio tačno u tri ujutru.

– Halo?

– Pogrešan broj – rekao je glas.

– Sigurno?

– Sasvim.

Ćutali smo.

Posle nekoliko sekundi glas je upitao:

– Kako je vaš otac?

Ćutao sam kratko. Moj otac je mrtav već sedam godina.

– Dobro – odgovorio sam iz pristojnosti.

– Drago mi je. I moj je.

Veza se prekinula.

Sutradan sam proverio imenik. Broj nije postojao. Operater je rekao da te noći nije bilo nijednog poziva. Telefon od tada zvoni svake noći u isto vreme. Nikada se ne javim. Ne zato što se plašim. Nego zato što ne želim da saznam kako je moj otac danas.

Inventar tišine

Komšinica je prijavila da joj je nestala tišina. Policija je obišla stan. Našli su dve stolice, tri šolje, radio koji nije radio i sat koji je kucao isuviše glasno.

– Kada ste poslednji put videli tišinu? – pitao je inspektor.

– U utorak, oko pet.

– Da li je bila sama?

– Ne. Sedela je sa mnom.

Sastavljen je zapisnik. Narednih dana svi stanari počeli su da govore tiše. Posle nedelju dana tišina se sama vratila. Niko nije primetio kada. Samo su svi odjednom počeli da šapuću, kao da ne žele da je ponovo uvrede.

Čovek koji je kasnio tri minuta

Kasnio je tri minuta celog života. Na sopstveno rođenje. Na prvi poljubac. Na venčanje. Na sahranu roditelja. Lekari su tvrdili da je zdrav. Filozofi da nije. Kada je umro, stigao je pred vrata večnosti tri minuta posle zakazanog vremena. Anđeo je pogledao sat.

– Opet vi.

– Izvinite.

– Ne morate. Ovde vreme ne postoji.

Čovek je prvi put u životu stigao tačno. To ga je toliko uznemirilo da je zamolio da se vrati.

Ormar pun odsustva

Moja tetka je čuvala odsustva u ormaru. Na gornjoj polici bila je senka dede koji nikad nije završio rečenicu. U fioci senka brat koji se odselio. Na vešalicama visile sju senke prijatelja koji su obećali da će navratiti. Kad god bi otvorila vrata, kuća bi postajala veća.

– Zar ti ne nedostaju? – pitao sam.

– Ne.

– Zašto onda čuvaš senke?

– Da ne pomisle da sam ih zaboravila.

Posle njene smrti ormar je ostao prazan. I od tada svi koje izgubim nekako pronađu put do mene u senkama i snovima.

Komšija koji je zaboravio da postoji

Jednog jutra komšija je izjavio da je zaboravio da postoji. Penziju je ipak uredno podigao. Račune je platio. Cveće zalio. Samo je odbijao da se predstavi.

– Ko ste vi?

– To pokušavam da saznam.

Ljudi su ga sve više voleli. Nije imao mišljenje ni o čemu, pa se niko nije svađao s njim.

Posle godinu dana grad je odlučio da ga proglasi počasnim građaninom. Na svečanosti nije došao. Kasnije je objasnio da nije bio siguran da je poziv namenjen njemu.

Rečenica koja je promenila vlasnika

Na pijaci sam kupio polovnu rečenicu. Prodavac je tvrdio da je malo korišćena. Kod kuće sam je izgovorio. Žena je zaplakala. Komšija se nasmejao. Pas je zalajao. Nisam razumeo zašto.

Tek kasnije sam saznao da je tom istom rečenicom neko pre dvadeset godina zaprosio jednu devojku, otpustio radnika i odbio dete.

Rečenice, izgleda, pamte svoje vlasnike. Od tada govorim što manje. Nikada ne znaš ko je pre tebe koristio iste reči.

Poslednja sitnica

Pred smrt je deda tražio da mu donesu naočare.

– Ne možete više da čitate – rekao je lekar.

– Ne trebaju mi za knjigu.

– Za šta onda?

– Da bolje vidim ono što dolazi.

Stavio ih je. Pogledao u ugao sobe. Nasmešio se.

– Zanimljivo.

– Šta?

– Izgleda da su i tamo svi ubeđeni da znaju kako sve funkcioniše.

To su bile poslednje reči. Na njegovim naočarima kasnije nije pronađena nijedna dioptrija. Samo tanki trag osmeha koji nije mogao da se obriše.