MILAN TODOROV: XII POGLAVLJE ROMANA U NASTAJANJU

 

Milan Todorov

XII POGLAVLJE ROMANA U NASTAJANJU

„ TRAŽENJE BOGA“

Bio je vikend, neradni dan, kada se u ciglani dogodila nesreća.

Francuz se slučajno zatekao pored velike gasne peći koju su radnici pokušavali da osposobe da bi nastavili da peku cigle.

Niko ga nije zvao.

Bio je slobodan tog dana pa se priključio majstorima.

Ne znam da li ih je savetovao, šta i kako. Znao je kako se popravljaju peći. Sve je znao o podzemnim tunelima kojima se dovodi vazduh do njih. Da li je neki od tih tunela, za koje se pričalo da se nalaze čak i ispod naših kuća u blizini, bio zatrpan – niko ne zna.

Posle eksplozije koja mu je izazvala slepilo dok su ga nosili ka kolima Hitne pomoći plakao je naglas i govorio:

„Nikad više neću videti svoju ćerku. Nikad!“

Bio je ubeđen da umire, inače nikad to ne bi izustio. Samo osećanje sopstvene smrti čoveka natera da javno prizove nemoguću ljubav.

I on je upravo to činio pred svim svedocima koji će o tome posle naširoko govoriti premda su mnogi od tih ciglarskih radnika, tvrdih kao pečena glina, tvrdili da ljubav nije moguća na ovom svetu. Ali,eto, u predvorju između dva sveta izgledalo je po svemu da je sasvim moguća.

Lekari su utvrdili da nema ozbiljnijih fizičkih promena, osim onih na plućima.

Čovekov grobni sanduk je uvek spreman a kada će biti upotrebljen možda zavisi od toga kada će, kao što je rekao Ežen Jonesko, ako se ne varam, umreti san u njemu „dok plaču beli cvetovi ljubavi“.

Ponedeljak je bio dan kome sam se uvek radovao. Snimanje nove emisije u kasnim podnevnim satima sve do večeri, rad sa glumcima, toncima i muzičarima sve sam to, fino ispleteno, voleo više od svakodnevnog sveta u koji se nisam uklapao.

Mnogi od likova kojih se sada sećam sada su među zvezdama.

Siguran sam da su beli anđeli u nekom kabareu. Imaju iskustva. Zurili su već u taj, obrnuti život.

Tog dana, na portirnici radija, kao i obično, čekao me je izmasakrirani tekst naredne Vetrenjače, ali ipak sa potpisom, odnosno odobrenjem glodura da emisija može da bude snimljena.

Podelio sam, pomislih, bar još jednom karte. Nisam bio uveren da će stvar dugo titrati u etru. O tome, razume se, nisam govorio glumcima.

Smotao sam rukopis u svežanj i spustio se u zarđale podzemne lavirinte Radija koji su ličili na nostalgiju Vavilonske kule. U podrumu je spavala skromna štamparija. Pošto u njoj nije bilo nikoga, ostavio sam ga na stolu sa ostacima bureka u sredini uz napomenu na masnom parčetu papira da ga umnože što pre da bih ga podelio glumcima, muzičarima i tehničkim licima.

Odlučio sam ipak da se popnem gore u redakciju koja beše na drugom spratu i sačekam da geštetner, kako smo zvali tu primitivnu štampu, završi svoje.

Dešavalo se da me Miroslav, kako se zvao pomoćni radnik u toj štampariji, jednostavno ignoriše.

Ne znam da li je to radio po nečijem nalogu.

U svakom slučaju, osećao sam kako kritika društva koju sam pokušavao da plasiram na humoran, skoro beznadežan način, gubi podršku.

Shvatao sma da sve ono što pokušavam da kažem zavisi od malih šrafova u dobro uhodanoj mašini.

Pošao sam klecajućim liftom nagore.

Ono što mi se sviđalo u redakcijskoj sobi na trećem spratu, na čijim ulaznim vratima je stajao natpis KUP odnosno skraćenica za Kulturno umetnički program (kome je nego docnije flomasterom poslednje slovo P pretvorio u R) bilo je to što je svaki novinar imao svoj sto i stolicu iako je soba bila pretrpana. Što je najzanimljivije nikada nikog nisam zatekao da sedi na mom mestu. Možda je i sedeo, ali ja nisam bio tu. Uostalom, nikad ništa nije onako kako izgleda.

Na stolu sam zatekao pisano obaveštenje da Radio organizuje besplatnu proveru zdravlja svojih zaposlenih i da se obavezuju ti i ti novinari, među kojima beše i moje ime, da se sledećeg ponedeljka jave u radijsku polikliniku radi utvrđivanja njihovog zdravstvenog stanja.
Kad sam to pročitao pomislim na one čikice koji su u centru grada stajali pored svojih kuhinjskih vaga i za dinar ili dva merili prolaznike dok je iznad vage stajao natpis „Ko se važe, taj na zdravlje polaže“.

„Ništa čudno“ – komentarisala je Olja, moja žena.

Ja sam se pak užasavao lekarskih pregleda.

Umislio sam da je za čoveka najbolje da prirodi dozvoli da se sama stara o varljivim izgledima našeg života. Priroda ne škrtari sa danima niti je preterano izdašna.

„Znaš“ – rekao sam Olji – „uveren sam da glodur na ovaj način pokušava da me elegantno, u hirurškim rukavicama ukloni sa posla.“

„Postaješ paranoičan“ – rekla je. „Pokazivaće ti neka sitna slova i gotovo. Tvoje je samo da ih pročitaš.“

„Kakva sitna slova?“

„Ne znam. Sva sitna slova su ista. Pet milimetra veličine, mislim. To je dimenzija.“

„Da li je tebi logično da čovek udaljen pet ili osam metara od platna sa hijeroglifima čita te mrvice koje nemaju nikakvog značaja?“

Samo je slegla ramenima.

Ipak, sve što se sada dešavalo je u meni stvaralo osećaj krivice.

Ulazio sam sve više u noćnu moru sa glavnim urednikom (i ne samo njim) čovekom koji u taj sukob unosi ceo svoj dotadašnji život, svoje ambicije, porodične sreće zbog njegove uspešne karijere i ko zna šta sve… dok ja ne trošim skoro ništa.

Na kraju krajeva, taj čovek me je zaposlio.

Kako je moguće da sam toliko nezahvalan?

Kad sam to rekao Olji samo se nasmejala i odgovorila:

„Ne preteruj!“

U njenom glasu bilo je iste one zavodljive nepredvidljivosti kao kad sam je upoznao i to je spustilo moju uznemirenost, za neko vreme.

Izašao sam u dvorište.

Ptice su sletale na visoki ugašeni dimnjak Ciglane u jatima, kao roba u kineskoj prodavnici.

(nastaviće se)