MILAN TODOROV: XIII POGLAVLJE ROMANA U NASTAJANJU „TRAŽENJE BOGA“

 

XIII POGLAVLJE ROMANA U NASTAJANJU

"TRAŽENJE BOGA"

Posle dugog vremena od pokretanja pitanja rekonstrukcije srušenog spomenika sa Isusom na groblju od javnog komunalnog preduzeća dobih plavo, zapečaćeno pisamce:

JESEN ŽIVOTA
JAVNO KOMUNALNO PREDUZEĆE

Kome:Milan Todorov, pisac
Petrovaradin

Predmet: Odgovor na Vašu inicijativu za obnovu centralnog krsta sa kipom Isusa na groblju Trandžament u Petrovaradinu

Poštovani,

U skladu sa Vašom inicijativom za obnovu centralnog krsta sa kipom Isusa na groblju Trandžament u Petrovaradinu, prosledili smo Vaš dopis Zavodu za zaštitu spomenika kulture Grada Novog Sada, u čijoj su nadležnosti stara groblja i stari spomenici kulture na njima, te Vas obaveštavamo o njihovom odgovoru.

Zavod za zaštitu spomenika kulture Grada Novog Sada upoznat je sa stanjem u kojem se nalazi ovaj sakralni spomenik. Metalnu figuru Hrista uklonili su sa groblja i deponovali.

Trenutno su u fazi prikupljanja dokumentacije za izradu projekta novog krsta, identičnih dimenzija i od sličnog materijala (kako bi se obezbedila njegova trajnost). Očekuje se da projekat bude izrađen tokom naredne godine, kako bi se, nakon toga i izvođenja drugih neophodnih radova, moglo pristupiti izradi i postavljanju novog krsta.

Srdačan pozdrav,

Direktor

M.S. svojeručno

Dakle, ništa se ne ovde nikad rešava bez „narednih godina“, tih mnogih godina oklevanja i migoljenja.

Ali, čemu drugom sam se mogao nadati osim praznog pa stoga i skandaloznog obaveštenja.

Ova zemlja jadno tavori u stalnom čekanju nekoga i nečega. Nikad ništa opipljivo i jasno.

Možda mi i ne umemo da živimo u drugačijem svetu. Neživot i nečinjenje je postala naša jedina stvarnost. U njoj nalazimo sigurnost jer tu nema ničega opasnog što bi nam se moglo dogoditi.

U radiju sam se tog petka zadržao duže nego što sam mislio kad me je mlađi muškarac oslovio srdačno.

„Komšija...“

Okrenuo sam se. Pored mene na prelazu iz velikog foajea u mračni hodnik kroz koji se ulazilo u radio stanicu kao u tajnu odaju, stajao je mladić, jedva dvadeset godina, sa prevelikim naočarima i fasciklom pod miškom. Bio mi je poznat. Viđao sam ga u ciglarskom naselju.

„ Jaroslav. Počeo sam prošle nedelje da radim u arhivi. Prenosimo na papir stare audio trake sklone sušenju. Ovu sam našao slučajno. Možda bi vas, kao novinara, zanimalo?“

Mladić se nasmejao, nesigurno, kao da nije siguran da li sme. Onda je iz fascikle izvadio nekoliko listova.

Srce mi je zastalo za trenutak. Uzeo sam listove. Bili su to transkripti. Na poslednjoj strani, rukom dopisano: Kazivanja o podzemnim kanalima. 14. maj 1978.

„Mogu li da zadržim?“

„Naravno. Ali, molim vas, bez pominjanja odakle vam. Ne smemo ništa da iznosimo iz arhive bez posebne dozvole.“

U tom trenutku, iz zgrade je izašao Miroslav, onaj iz podrumske štamparije. Pogledao me je onim svojim praznim pogledom i samo progunđao:

„Geštetner se pokvario. Do sutra neće biti gotovo.“

Nisam se ni naljutio. Samo sam klimnuo glavom. Ništa nije imalo smisla.

Popeo sam se nazad liftom. U redakciji je vladala uobičajena buka – neko je vikao na telefon, neko je smejao preglasno. Na mom stolu je sada stajala još jedna poruka, ovog puta od glodura lično. Rukopis mi je bio prepoznatljiv – oštar ton, gotovo vojnički:

„Dođi kod mene u 16:30. Razgovor o budućnosti programa.“

Pogledao sam u sat. Bilo je četrnaest časova i pedeset minuta. Znači, sat i četrdeset minuta do presude ili do prevaspitavanja — u zavisnosti od raspoloženja u kancelariji glavnog i odgovornog urednika.

Pre savijanja i stavljanja u unutrašnji džep sakoa, još jednom sam bacio pogled na transkript koji mi je Jaroslav dao. Kazivanje o podzemnim kanalima. 14. maj 1978. Prstima sam prešao preko izbledelog mastila. Te godine se na Trandžamentu još moglo nazreti gde prestaju grobovi, a gde počinje iskop zemlje za Ciglanu.

U redakciji je vazduh bio gust od dima „drave“ i jeftine kolonjske vode. Na susednom stolu, kolega je neumorno udarao po tipkama pisaće mašine Olimpija, stvarajući monoton, taktilni ritam koji je podsećao na izveštaj o prinosu pšenice u Severnom Banatu. Niko me nije gledao, ali sam osećao kako se prostor oko mene skuplja. Bekstvo je postalo nemoguće. Znali su za glodurovu preteću poruku na mom stolu.

Otišao sam do obližnjeg restorana Putnik u kome smo mogli daza bonove jedemo prosti hranu: pasulj, ćufte, paprikaš. Pregrizao sam sendvič sa ruskom salatom i kockicama masne mortadele od koje mi se sve vreme štucalo.

U 16:25 vratio sam se u Radio i serpentinskim stepenicama, jer radio stanica se nalazila u nekadašnjem hotelu poznatom kao poluilegalna javna kuća za bogatije građane tačnije riznica tajnih strasti u kome su zamršeni putevi bili neophodni radi diskrecije, ponovo sam izvadio papire koje mi je dao mladi Jaroslav. Pročitao sam prvi red transkripta.

„Jamski kanali oko naše velike peći ne služi za odvođenje podzemnih voda, kako misle mnogi, jer su one u glinovitom zemljištu retke. Ako se i pojave budu najčešće brzo izolovane. Priroda je to. Pravi razlog za njihovo postojanje možda ni mi ne znamo. Kanali vode u dubinu pedeset i više metara ispod površine zemlje, tamo gde se vatra nikada ne gasi… Opasnost od moguće havarije? Ha, pa da, postoji. Samo nju je nemoguće predvideti. Groblje u neposrednoj blizini, kažete. Jeste. To takođe može… mislim igra ulogu. Sleganje zemljišta izazvano stalnim urušavanjem...ovaj…. poslednjih ljudskih prebivališta… da, večnih kuća...Ali, vidite, da ja vas nešto pitam. Sta je uopšte večno? “

Pogledao sam prema vratima glodurove kancelarije. Bila su iza ugla. Svetlo u prorezu iznad njih bilo je hladno, svemirsko.

Glodur je bio inteligentan starkelja i sve to je vešto koristio.

Uhvatiti ili ispustiti dah?

Ustao sam, popravio kragnu i krenuo niz hodnik, ka izlazu iz zgrade. Kući. U stvari, da kažem pošteno, pobegao sam što je brže moguće stiskajući zube.

(nastaviće se)