MILAN TODOROV: XVI POGLAVLJE ROMANA U NASTAJANJU „TRAŽENJE BOGA“

 

Milan Todorov

XVI POGLAVLJE ROMANA U NASTAJANJU

„TRAŽENJE BOGA“

Nikad nisam mislio da je pisanje humora i satire naročito posao koji bi čoveka pretvarao u klovna.

Odmah da kažem da nisam imao, niti sada imam bilo šta protiv klovnova. Jedan od njih, divni Mića Švajcarac ostao mi je u srcu, ali malo kasnije.

Vratio sam se kući prilično neraspoložen.

Žena me je pitala šta se dogodilo.

Nisam znao šta da joj kažem.

„Još se ništa nije dogodilo. To me satire.“

„Opusti se“ – rekla je. „Nisi ti onaj ko vodi igru.“

Zainteresovao sam se.

„Ti misliš da je sve što ti se dešava slučajno, a ja vidiš to gledam drugačije. Nisam vidovita kao što si možda hteo da kažeš. Samo razmišljam. Šta ako je glodur dvostruki igrač?“

„Ne razumem.“

„S jedne strane se javno izjašnjava kao komunista, a sa druge, sluteći mogućnost neizbežne Titove smrti i raspada sistema igra i za vas koji ste, mada bojažljivo, ali ipak protiv komunizma i diktatora.

Priznao sam joj da o tome nikad nisam razmišljao na taj način.

„Zamisli da je sve što nam se dešava veliki kazan kao kod Andrića. Fratar peče rakiju i onda se pojavljuju neki pijanci, odnosno sumnjivi tipovi poput tvog glavnog urednika koji mu otimaju rakiju a on, raskrečen između hrišćanske brige za bližnjeg ma kakav on bio i svađe sa besprizornima, zadobija srčani udar. Život sa idealima je sranje. Uve se pretvara u smrt. Tvoj glodur nije ništa drugo nego uspavani policajac.“

Da bih se nekako smirio posle lake večere: skuše iz konzervi i pržene šačice krompirića ostavši za stolom u trpezariji uzeh da čitam transkripte koje mi je sused Jaroslav dao.

Moj prvi utisak je bio da upravo saznajem nešto o onom svetu, izvan našeg.

Jamski kanali su se u pričama ciglarskih radnika zabeleženih na Uheru pojavljivali kao usamljeni tuneli bez kraja. Niko se nikada nije usudio da ide njima. Pričalo se da se nalaze u dubini zemlje u čak pet spratova i da su dugi oko trideset kilometara. Ako uđeš u taj mračni otvor put vodi samo nadole ka paklu.

Međutim u transkriptima snimljenih razgovora sa stručnjacima kao i radnicima nije bilo jasnih objašnjenja za te duge podzemne kanale.

Misli me ponovo odvedoše do Francuza. Činilo mi se da je on jedini čovek koji je zaista poznavao podzemlje Ciglane, ne samo hronike kojima je vazduh stizao do velike peći, nego i ono što se u njoj i naročito ispod nje godinama stvrdnjavalo.

Bila je to, shvatio sam, podzemna geografija. Jednako značajna, ako ne i važnija od nadzemne.

Bio sam zgrožen saznanjem da ćemo svi jednog dana biti suočeni sa tim činjenicom bez argumenata.

Jamski tuneli su u transkriptima bili nejasno, ali ipak čirtljivo naznačeni kao krv jagnjeta u čast Isusovu, koju niko nije osporavao.

Šta će biti?

Prosvetljenje se nikad ne nalazi na nebu nego na samom dnu našeg postojanja.

Trebalo je sići u te podzemne jame.

Sutradan ujutru, pre nego što je sunce stalo da greje asfalt ispred kuće rešio sam da idem.

Žena me je gledala dok sam vezivao cipele. Nije pitala gde. Samo je rekla:

„Ako se ne vratiš do mraka, a te tražim?“

Nisam odgovorio. Uzeo sam staru džepnu bateriju i malu pljosku rakije.

Jaroslav mi je sinoć, kad sam mu vratio transkripte, rekao da postoji ulaz koji radnici više ne koriste – iza stare sušare, gde se trava već godinama nije kosila.

Ciglana je u tom času delovala kao napušteni rudnik. Dimnjak je stajao crni i ćutljiv.

Našao sam otvor tačno tamo gde mi je Jaroslav opisao. Čelična rešetka je bila odvrnuta, verovatno još od nekih koji su pre mene pokušavali da provere legende. Spustio sam se prvo na kolena, pa na stomak. Vazduh je bio težak, vlažan, sa mirisom starog gvožđa i nečeg što je ličilo na trulo meso, mada sam znao da to nije meso. Baterijska lampa je bacala žuti krug pred mene. Hodnik je bio uzak. Zidovi od opeke, neke još uvek crvene, neke već potamnele od vlage. Imao sam osećaj da hodam kroz crevo nekog drevnog bića koje je prestalo da diše, ali nije umrlo.

Posle možda dvadeset metara hodnik se račvao. Desno je išao nadole, strmo. Levo je bio ravan, ali uži. Setio sam se reči iz transkripta: „pet spratova“. Odlučio sam za strmi.

Dok sam silazio, čuo sam vodu. Ne žubor, nego nešto dublje – kao da nešto kaplje u ogromnu, praznu posudu. Koraci su mi odjekivali prigušeno. Jednom sam se okrenuo i video samo crnilo iza sebe.

Na jednom mestu zid je bio prekriven nečim što je izgledalo kao crteži. Grube linije, napravljene ugljem ili možda krvlju koja je već davno potamnela. Neko lice, ili više lica, jedno preko drugog. I nešto što je ličilo na krst, ali izvrnut.

Stao sam.

U tom trenutku mi se učinilo da čujem korake koji nisu moji. Spori, teški, kao da neko ide u čizmama punim blata. Ugasiо sam lampu. Stajao sam u potpunom mraku i čekao.

Koraci su prestali.

Upalio sam lampu. Nije bilo nikoga.

Samo hodnik koji je nastavljao da pada, i miris koji je postajao sve jači – miris nečeg što dugo gorei.Sutradan ujutru, pre nego što je sunce stalo da greje asfalt ispred zgrade, rešio sam da idem.

Žena me je gledala dok sam vezivao cipele. Nije pitala gde. Samo je rekla:

„Ako se ne vratiš do mraka, znaću da si našao ono što si tražio. Ili da te je to našlo.“

Nisam odgovorio. Uzeo sam stari džepni lampion koji je još radio na dve baterije i malo flaše rakije. Jaroslav mi je sinoć, kad sam mu vratio transkripte, rekao da postoji ulaz koji radnici više ne koriste – iza stare sušare, gde se trava već godinama nije kosila.

Ciglana je u tom času delovala kao napušteni organizam. Dimnjaci su stajali crni i ćutljivi. Vetar je nosio miris pečene gline koji se više nije pećao, samo se sećao.

Našao sam otvor tačno tamo gde mi je Jaroslav opisao. Čelična rešetka je bila odvrnuta, verovatno još od nekih koji su pre mene pokušavali da provere legende. Spustio sam se prvo na kolena, pa na stomak. Vazduh je bio težak, vlažan, sa mirisom starog gvožđa i nečeg što je ličilo na trulo meso, mada sam znao da to nije meso.

Lampion je bacao žuti krug pred mene. Hodnik je bio uzak. Zidovi od opeke, neke još uvek crvene, neke već potamnele od vlage. Imao sam osećaj da hodam kroz crevo nekog drevnog bića koje je prestalo da diše, ali nije umrlo.

Posle možda dvadeset metara hodnik se račvao. Desno je išao nadole, strmo. Levo je bio ravan, ali uži. Setio sam se reči iz transkripta: „pet spratova“. Odlučio sam za strmi.

Dok sam silazio, čuo sam vodu. Ne žubor, nego nešto dublje – kao da nešto kaplje u ogromnu, praznu posudu. Koraci su mi odjekivali prigušeno. Jednom sam se okrenuo i video samo crnilo iza sebe. Lampion je drhtao u ruci.

Na jednom mestu zid je bio prekriven nečim što je izgledalo kao crteži. Grube linije, napravljene ugljem ili možda krvlju koja je već davno potamnela. Neko lice, ili više lica, jedno preko drugog. I nešto što je ličilo na krst, ali izvrnut.

Stao sam.

U tom trenutku mi se učinilo da čujem korake koji nisu moji. Spori, teški, kao da neko ide u čizmama punim blata. Ugasiо sam lampion. Stajao sam u potpunom mraku i čekao.

Koraci su prestali.

Onda je glas, tih i blizak, rekao na francuskom:

„Vous êtes enfin venu.“

Prepoznao sam ga. Francuz. Onaj koji je, prema pričama, jedini poznavao pravo lice ovog podzemlja.

Upalio sam bateriju. Nije bilo nikoga.

Samo hodnik koji je nastavljao da se spušta.

Odlučio sam da se vratim.

Moja žena je mirno disala u snu, pored mene.

Upao sam u tamni vilajet gde se sanja.

(nastaviće se)