RATKO DANGUBIĆ: MALE PRIČE (9)

 

MALE PRIČE /9/

Ratko DANGUBIĆ

Prodavac tišina

Na pijaci je, između tezgi sa jabukama i polovnim knjigama, sedeo starac koji nije prodavao ništa što se moglo dodirnuti. Na njegovom stolu nalazile su se samo male drvene kutije.

„Šta je u njima?“ pitali su prolaznici.

„Tišina,“ odgovarao je.

Radoznali bi otvorili kutiju. Ništa se ne bi čulo. Ali kada bi je zatvorili, iz njihovog života zauvek bi nestao jedan suvišan razgovor, jedna bespotrebna rasprava ili jedna uvreda koju tek što nisu izgovorili.

Predveče je ostala još samo jedna kutija. Starac ju je otvorio. Bila je prazna. Shvatio je da je, ne primetivši, prodao sopstvenu tišinu. Od toga dana govorio je bez prestanka. Ali ga više niko nije razumeo.

Časovničar

U maloj radionici, prepunoj satova koji su ćutali, živeo je časovničar. Popravljao je samo pokvarene satove. Ispravne nikada nije prihvatao.

„Vreme najbolje radi onda kada zastane“, govorio je.

Ljudi su se smejali njegovim rečima, ali su mu ipak donosili satove.

Kada je umro, pronašli su njegov džepni sat. Kazaljke su stajale. Istog trenutka cela varoš primetila je da svi njihovi satovi kasne. Ne mnogo. Tačno onoliko koliko se svaki čovek u sebi plašio smrti.

 Ogledalo

Jedan čovek kupio je ogledalo koje nije pokazivalo lice. Pokazivalo je ono što će čovek tek postati. Prvog dana ugledao je stranca. Drugog dana prijatelja. Trećeg starca. Četvrtog dana ogledalo je ostalo prazno. Dugo ga je posmatrao. Zatim se nasmešio. Najzad je razumeo da nije svaka praznina gubitak. Neke su oslobođenje.

Bibliotekar

Bibliotekar je svake noći premeštao knjige. Ne zato da bi zbunio čitaoce. Govorio je da priče, dok ljudi spavaju, vole da razgovaraju jedna s drugom.

Jednog jutra nestao je roman koji niko nikada nije pročitao. Na njegovom mestu nalazila se tanka sveska. Na prvoj stranici pisalo je: „I nepročitane sudbine imaju pravo na svoj kraj.“

Bibliotekar je zatvorio knjigu. Bio je jedini koji nije bio iznenađen.

Most

Most je celog života zavideo reci. Reka je zavidela oblacima. Oblaci su zavideli vetru. Samo je vetar ćutao. On je jedini znao da svako biće čitavog života pokušava da stigne tamo odakle je već jednom krenulo. Zato nikada nije birao pravac.

Kamen

Dečak je pronašao kamen koji je pamtio svaki dodir. Prislonio ga je uz uho. Čuo je smeh vojnika. Plač deteta. Pesmu prosjaka. Šapat zaljubljenih.

Kada ga je bacio u reku, kamen je prvi put upamćeno zaboravio. Voda je odavno znala ono što ljudi tek naslućuju: a pamćenje nije suprotnost prolaznosti. Ono je njen najtiši oblik.

Poslednja svetiljka

U gradu je ostala samo jedna ulična svetiljka. Svake noći čekala je poslednjeg prolaznika. Tek kada bi on prošao, gasila bi se do svitanja.

Jedne duge zimske noći niko nije naišao. Svetiljka je gorela do jutra. Ljudi su govorili da grad nikada nije bio svetliji.

Niko nije pomislio da je svetlost ponekad samo strpljenje koje odbija da ostane samo.