MILAN TODOROV: OKO TUĐE OSE

 

Milan Todorov

OKO TUĐE OSE

Vreo dan, temperatura u hladu četrdeset stepeni. Jara ne popušta ni posle sedamnaest časova kada obično izlazim u šetnju.

Nisam se osećao sjajno. Ipak, nisam želeo da odustanem od svakodnevnog rituala. Ići, pružati se po linijama svojih godina, pa i više od toga, činilo mi se važnim za održavanje vitalnosti pa i korisnosti sebi i drugima.

U šoping molu koji je bio klimatizovan parkirao sam na donjem platou koji se, kad uđem u zgradu, volšebno pretvarao u najviši nivo.

Hodnik, Romkinje koje ne obazirući se na posetioce mašinama nalik velikim parkovskim kosačicama peru podove i svet zanet isključivo sobom.

To mi u ovim godinama odgovara.

Malo sam posedeo na tom plus minus B nivou, popio limunadu, prelistao mobilni telefon i pošao ka sledećem nivou.

Očekivao sam da će u njemu, za razliku od ovog u kome sam do tada boravio, biti manje sparno.

Tako se činilo već pri spuštanju pokretnim stepenicama.

Prodavnice su bile klimatizovane i hladnoća iz njih se na ovoj platformi

jasno osećala kao prijatnost.

Sa desne strane nalazile su se zelene fotelje i dvosedi za odmor šetača.

U produžetku se videlo pročelje prodavnica koje su se gubile na zavijutku kao da čovek ulazi u veštačku šumu

sa zvucima alarma umesto cvrkuta ptica.

Zastao sam kraj ljuljaške dvoseda namenjenog deci, ali su se na njoj često odmarali i odrasli. Ugledao sam nekog čoveka šezdesetih godina kako duboko zavaljen u njoj, izuvši se, mirno spava kao da je u rođenoj kući.

Prizor mi je delovao simpatično.
Možda zbog toga što sam i sam želeo da potonem u opuštajuće stanje posle napornog dana.

Na samom kraju hodnika, znao sam, nalazi se mali prostor za odmor, nekoliko fotelja, stočić i sobno ukrasno bilje lepo negovano.

Kad sam stigao do njega ugledao sam na tuce dečaka i devojčica koji su se, sedeći na naslonima fotelja ili patikama upirući u njihova sedala, očigledno dosađivali.

Trebalo je da promenio svoju uobičajenu rutu, mislio sam, ali bilo je kasno.

Odjednom mi je to ličilo na jednu priču ostarelog Aleksandra Tišme u njegovoj posthumno sačinjenoj zbirci Oko svoje ose.

Pisac svako veče šeta od Tanurdžićeve palate gde je stanovao do Dunavskog parka udaljenog manje od kilometra. Seda na klupu u hladovini, jednu u dugom nizu istih drvenih klupa sa teškim nogama od livenog gusa. Ubrzo se u parku pojavljuje grupa mlađih maloletnika, golobradi dečaci uglavnom i nekoliko devojčica pred kojima se momci dokazuju koliko su odrasli, koliko su kul, šta sve smeju. Zadirkuju starog pisca koji ih nemo posmatra. To što ne reaguje raspiruje njihovu maštu pokrenutu zlom. Jedan, očigledno vođa grupe se izdvaja, vređa ga a kada pisac oćuti, dečak izvadi svoj penis i počinje da mokri po njemu.

Čopor dečaka od dvanaest ili trinaest godina i nekoliko sitnih crnih garavuša – devojčica, budućih devojčura kako sam ih video, živnuše kad su me ugledali.

Među njima, kao kod Tišme, pomislih, izdvajao se onaj najviši, sa zlatnim uskim okvirima naočara i na moje pitanje da li ima mesta za sedenje odgovorio ironično.

„Možeš da mi sedneš samo na đoku“.

Zašto sam uopšte postavio to pitanje?

Trebalo je samo da, ne osvrćući se na njih prođem pored i nađem neko novo mesto koje bih mogao da, kao ono, na kratko zovem svojim.

Bio sam umoran, ali to nije razlog.

U poslednje vreme imao sam rituale prilikom večernjih šetnji i skoro svako veče iskoristio to tiho, lepo rashlađeno predvorje u šoping molu idealnim za šetnje, da baš tu malo posedim i saberem se.

Muzika sa razglasa je tu, činilo mi se, tiša i moglo se, naročito u danima poput ovoga, kada si polupan jer od toplote isparava asfalt na bulevarima, povezati vreme. Sediš sklupčan i posmatraš sebe iznutra. To je hiljadama godina stari običaj koji praktikuju monasi na Tibetu.

Ja, razume se, nisam posedovao tu veštinu. Ipak, voleo sam da mislim o tome i da radim male stvari koje liče na to balsamovanje samoćom.

Sada mi je to bilo uskraćeno.

Iako nisam sklon fizičkom obračunu iznenada poželeo sam da udarim momčića koji mi se drsko cerio u lice, ohrabren tapšanjem i usklicima generacijskih pratilja.

Biti dobar ili biti loš , naročito u malom obimu, ne razlikuju se mnogo.

Krenuo sam ka njemu, ali je on hitro skočio sa žute hodničke fotelje i pokazao mi nepristojno šaku iznad lakta.

Nastavio sam da tabanam ka silaznim stepenicama ali su on i njegov prateći hor išli za mnom, dobacujući mi uvrede na račun mojih godina.

U jednom trenutku je rekao:
„Matori nosi pelene. To je dobro, jer se usrao od straha.“

Iznenadio sam se, ne zato što ne nosim nikakve pelene niti imam za to razloga, nego što je to u arsenalu mogućih uvreda bila asocijacija koju je mogao da čuje samo u svom domu.

Odjednom sam shvatio da imam posla sa bolesnim dečakom koga roditelji nisu poštedeli mučnih prizora nošenja i menjanja pelena njegovim bakama ili dekama. Porodica je očito za njega bila rijaliti serija a ne mesto pripadanja, poverenja, prvih uspomena ili mesto na kome se nauče vrednosti poput poštovanja i saosećanja.

On me je i dalje pratio u mojim sada već nervoznim bazanjima hodnicima trgovinskog centra a kada bih pokušao da mu se približim bežao je unatraške, sa novim uvredama, brz, okretan, bolesno razdragan.

Biti dobar za njega očito nije značilo uzdržavanje od nanošenja štete svetu i ljudima u njemu.

Biti dobar, bar u etičkom smislu, za njega je značilo biti prvi, biti vođa, predvodnik mlakih i još neodlučnih za činjenje zla.

To što je pokušavao da me, ređajući razne oblike uvreda, ponizi nije me pogađalo toliko koliko osećanje da se svet jednog poretka preko noći izmenio, a ja to nisam primetio.

Neuhvatljiva živahnost dečaka sa zlatnim naočarima nije bila samo fizička, sa kojom bih, pretpostavljam, lako izašao na kraj. Bila je to odsutnost telesnog protivnika.

Njegovo inače pravilno lice, kako je uzmicao na sve strane da bi se iznenada pojavio ispred mene, dobijalo je nepredvidive metamorfoze. I moje predstave o slobodi u zrelom dobu su nalikovale sigurnoj propasti.

Po svemu tome se videlo koliko je on svoju ulogu predvodnika u krdu smatrao važnom.

Sada sam bio u afektivnom stanju i poželeo da mu razbijem te naočari zajedno sa zajedljivom njuškom.

„Dođi“, rekao sam mu blago kao pastir ovci za klanje.

Bio je inteligentan. Nije mi prilazio a ja sam išao poznatim putem ne osvrćući se.

Povremeno bih ipak osećao da su još iza mene, ali da se ne usuđuju ništa da preduzmu.

Ispred nekih izloga koji me sada nisu zanimali okrenuo bih se na peti, izbačenih grudi sa stegnutim šakama u visini prepona.

Bio sam iznenađen ovim svojim ponašanjem do tada apsolutno stranim za mene.

Šta mi se dogodilo?

Ili još bolje: šta je moglo da mi se dogodi a nije?

Da sam ga se dočepao svakako bi to bio mali javni skandal. Pojavilo bi se obezbeđenje koje bi pozvalo policiju i onda bi nastalo mučno objašnjavanje koje bi se, pretpostavljam, završilo u njegovu korist kao mlađeg maloletnika.

Ja nisam Tišma.

Ja bih, zbog svoje preke naravi, imao neke očigledne pravne a ne samo moralne posledice.

Tišma je sve ćutke otrpeo. Čak toliko da tu anegdotsku priču nikada za života nije objavio.

Pre uobičajenog vremena za povratak, otišao sam do parkinga, seo u auto i došao kući. Osećao sam se izbačenim iz ravnoteže tuđom voljom, ničim izazvanim tuđim ponašanjem koje je poput plamena zahvatilo i moje ponašanje i učinilo da budem agresivan a adrenalin koji je ta situacija proizvela nikako nije iščezavao iz mene. Samo sam mislio na maloletnog bandita, kako sam ga sada nazivao, sitnog, brzog, neuhvatljivog koji je obletao oko mene uspevajući da mi nanese mučan bol poniženog, potrošenog čoveka, nesrazmeran bjegovoj još dečjoj snazi i snazi događaja.

Da li bi se nešto promenilo da sam ga izudarao kao što sam u jednom afektivnom trenutku poželeo ili da su on i njegovi drugovi opkolili mene i učinili to sa mnom?

To što se ništa nije dogodilo u fizičkom smislu značilo je da od sada svako može da vređa svakoga nekažnjeno a to ume da zaboli više od same uvrede.

Tišma je bio u pravu kada je sve ćutke otrpeo. Čovek mora da se, u nekim godinama, drži svoje unutrašnje ose. Ukoliko može.

Odlučio sam da sutradan odem na isto mesto u šoping molu.

Prosto sam leteo ka njemu.

Dan je bio isti. Sparina.

Međutim, nešto je nedostajalo. Mali banditi nisu bili na mestu na kome sam ih očekivao.

Nije, naravno, bilo ni njihovog predvodnika, iako sam ga očekivao, nadajući se da će se naš ponovni susret odigrati uz mnogo smeha i humora.