MILAN TODOROV: XV POGLAVLJE ROMANA U NASTAJANJU „TRAŽENJE BOGA“

 

XV POGLAVLJE ROMANA U NASTAJANJU

„TRAŽENJE BOGA“

Sutradan sedim u kancelariji glodura i ne znam odakle da počnem. Sedim u stolici ispred njegovog stola. Pre nego što sam ušao rešio sam da se pretvaram da se ništa nije desilo. Ali, nešto bi ipak trebalo da kažem. On je ,takođe, ćutao. To je, pomislio sam, zbog njegove govorne mane. Nije znao da pravilno artikuliše glas R. a bio je glavni i odgovorni urednik velike radio stanice. Nisam mu to zamerao. Bilo je samo čudno s obzirom šta su od nas tražili stariji spikeri koji su nam držali časove dikcije.

Prozor sa leve strane stola pretrpanog papirima i slušalicama bio je otvoren. Gledao je na skrivenu betonsku terasu na kojoj su male tehničarke kradom pijuckale kafu ostavljajući magnetofonske trake da se vrte beskonačno same.

Njihovi glasovi bili su nerazumljivi. U sobu je dopiralo nešto što bi se moglo nazvati bojom njihovog prijateljskog ćućorenja. I nisu prethodno išli na časove kod spikera.

Da, ti spikerski glasovi, savršeno odmereni, duboki, sa nečujnim udisajima i izdisjima, hladni čak i kad su najavljivali muzičke želje slušalaca izgledali su mi kao glasovi sudija koji će nas osuditi.

Naravno, mogao bih da izmislim nešto zašto se nisam pojavio u dogovoreno vreme na sastanku o budućnosti programa, ali znao sam da je to gubljenje vremena i za njega i za mene. Ono čega nema je kao gravitacija. Samo svlači čoveka nadole.

„Dakle, mladiću“ – poče glodur kao kakav pop – „tvoja emisija na osnovu istraživanja slušanosti našeg programa znatno zaostaje za emisijama sličnog humornog tona poput Željkove Nedeljom sa Trtom ili Blaženkove Vesele večeri.“

Onda je zastao. Crveni, specijalni telefon koji je imao, kako sam već znao, zaštitu od prisluškivanja je zazvonio.

Glodurovo lice je namah preplavio osećaj važnosti.

Podigao je slušalicu. Iz nje se čuo nerazgovetan štektav glas.

„U redu, druže sekretaru“ – rekao je glodur pre nego što je sa uzdahom spustio slušalicu.

Dve devojke na terasi su se zakikotale da bi jedna mršava onoj drugoj oblijoj podigla suknju ispod koje su se ukazale crne muške bokserice pripijene uz Venerin brežuljak.

Glodur je sve to posmatrao mirno, bez reagovanja.

Pomislio sam kako je na svetu između muškaraca i žena sve tako udešeno da se prostim fizičkim aktom oslobađaju teskobe.

Da li je doktorica Zorović imala to na umu kada mi je zakazala pregled za mesec dana?

„Primili smo te samo zbog činjenice da si na godišnjem konkursu Radio Beograda dobio nagradu za zabavnu emisiju“ – rekao je.

Glasovi devojaka ili mladih žena na terasi behu utihnuli.

„Samo, mi nismo Radio Beograd. Mi štaviše ni ne želimo to da budemo.“

Složio sam se.

„Mi želimo više humora i razbibrige, ako me razumeš?“

Nisam ga razumeo sasvim. Gledao sam u onaj otvoreni prozor.

„Da li me razumeš?“ – pitao je pomalo uzrujan.

„Mislim da je važno da držimo pažnju slušalaca na jasnom kritičkom nivou. Uživanje…“ - počeh, ali on iznenada ustade i zatvori prozor tako snažnim zamahom desnice da su sa njega u unutrašnjost kancelarije popadale korice osušene farbe.

Život će mi proći kao ova oljuštena bela boja na drvenom prozorčetu ukoliko se ne desi nešto.

Nisam znao šta.

Glodur je ostao kod prozora još nekoliko trenutaka. Prstom je polako prešao preko mesta gde je boja otpala. Belina ispod bila je žućkasta i suva, kao stara kost.

„Znaš li ti koliko te ljudi sluša. Samo dvadeset pet ili najviše trideset hiljada. Ali, i to je dovoljno za lošu reputaciju.“ – govorio je, listajući statističke podatke. Zazmisli, gde si ti i tvoje ideje o slobodi, o satiri i ostalim koještarijama.“

Glas mu je bio miran, skoro ljubazan. To je bilo gore od vike.

Pokušao sam da odgovorim, ali sam samo progutao slinu.

Glodur se najzad okrenuo. Pogledao me je onako kako se gleda nešto što treba da se odluči – da li da se baci ili da se još malo sačuva.

„Mi te nismo primili da bi ti nama držao lekcije o kritičkom nivou.“

Sedao je polako, kao da mu leđa bole. Crveni telefon je ćutao. I prozor. I terasa. Samo papiri na stolu šuštali su kad je prebacio ruku preko njih.

„Ili ćeš da se prilagodiš, ili…“

Nije završio. Nije morao. Ona rečenica o oljuštenoj boji vratila mi se sama, bez poziva.

Sedeo sam i dalje uspravno, iako mi je sako stezao ramena. Osećao sam kako mi se dlanovi lepe za naslon stolice. U grlu mi je bilo suvo, kao da sam previše dugo disao kroz usta.

Glodur je otvorio fioku i izvadio tanku svesku sa plavim koricama. Prelistao ju je bez žurbe. Našao je stranu i okrenuo je prema meni. Nisam video šta piše, samo crvene linije ispod nekih rečenica.

„Tvoje šala…“ – rekao je i zastao, tražeći pravu reč – „…to liči na ...“ Ponovo je zastao. „Previše je tu nečega što nije naše.“

Pogledao sam ga. Nije trebalo da kažem ništa, a ipak sam čuo svoj glas:

„A čije bi trebalo da budu?“

On je blago klimnuo glavom, kao da je očekivao baš to pitanje i kao da mu je odgovor već bio spreman.

„Naših. Slušalaca. Vremena. “

Napolju, iza zatvorenog prozora, više se nije čulo ništa. Devojke su verovatno otišle. Ili su samo utihnule. Magnetofonske trake su se, pretpostavljam, i dalje same vrtele..

Glodur je zatvorio svesku.

„Imaš nedelju dana,“ rekao je. „Ili da nam daš nešto što ljudi žele da čuju, ili da…“ Ponovo nije završio. Ovog puta je samo pogledao prema vratima.

Ustao sam. Noge su mi bile teške. Dok sam išao ka izlazu, osetio sam kako mi se nešto vraća – onaj isti osećaj zbog kojeg me je doktorica Zorović gledala predugo i zakazala pregled za mesec dana. Bio je to osećaj nametnute kontrole koji sam mrzeo iz dna duše, ali nisam znao kako da se nosim sa njim.

„Možda da pojebemo doktoVku, a? Dobra ti je to ideja. Samo, neće moći preko noći.“

Naglo sam se okrenuo.

Nisam bio siguran da je glodurov jezik to izustio jer je V u reči „doktoVku“ bilo odlomljeno od smislene celine našeg dotadašnjeg razgovora.

Da li mi se to nudi prijateljstvo u muškim tajnim jezicima ili sirova šala u kojoj je ipak bilo natruna njegovih zatomljenih strasti.

Koliko glasova u jednom glasu u radiju, toj kutiji u kojoj žive mali ljudi, možemo čuti - pitao sam se.

(nastaviće se)