RATKO DANGUBIĆ: MALE PRIČE (10)

 

MALE PRIČE /10/

RATKO DANGUBIĆ

PRODAVNICA IZGUBLJENIH MOGUĆNOSTI

Prodavnica se ukazivala onima koji su verovali da još imaju vremena. Na policama nisu stajali predmeti, već životi. Svaka staklena tegla čuvala je po jednu mogućnost koju je neko jednom odbacio. Profesor sociologije zastao je pred najmanjom. U njoj je video sebe kako odbija karijeru, ostaje uz ženu koju je voleo i svakog jutra ustaje bez osećaja da je zakasnio u sopstveni život.

— Koliko košta? — upitao je.

Prodavac nije pogledao cenovnik.

— Sve što vam je ostalo.

Profesor se nasmešio.

— Vratiću se kad odem u penziju.

Kada se vratio, ulica više nije postojala. Tek tada je razumeo da se mogućnosti ne prodaju. One imaju rok trajanja.

SAT KOJI JE KASNIO U BUDUĆNOST

Časovničar je napravio sat koji nije pokazivao vreme. Pokazivao je događaje za narednih sedam dana. Grad je bio oduševljen. Berzanski mešetari više nisu gubili. Političari više nisu grešili. Ljubavnici više nisu rizikovali.

Posle nekoliko godina niko nije donosio odluke. Svi su samo izvršavali ono što su već videli. Grad je postao savršeno uređen. I potpuno bez života.

Jedne noći časovničar je rasturio sat.

— Zašto? — pitali su ga.

— Budućnost nije stvorena da bude poznata.

Stvorena je da bude moguća. Sutradan su se ljudi ponovo svađali, mirili, voleli, grešili i praštali. Grad je prvi put posle mnogo godina počeo da liči na sebe.

ČOVEK KOJI JE IZGUBIO SENKU

Jednog jutra čovek je primetio da nema senku. Tražio ju je mesecima. Pronašao ju je u biblioteci. Sedela je među knjigama i čitala ćutanje.

— Zašto si otišla?

— Umorila sam se.

— Od čega?

— Od toga da pratim čoveka koji svakoga dana glumi nekog drugog.

Dugo su ćutali. Na izlazu ga je senka sustigla. Ali više nije hodala iza njega. Išla je ispred. Ljudi su govorili da ga vodi. On je znao da ga samo podseća gde je poslednji put bio svoj.

ARHIVA ĆUTANJA

Duboko ispod grada nalazila se arhiva. U njoj se nisu čuvale knjige. Čuvale su se rečenice koje ljudi nikada nisu izgovorili. Najduži hodnik bio je ispunjen neizjavljenim ljubavima. Najteži neizgovorenim izvinjenjima.

Arhivar je svakoga dana dodavao nove fascikle. Posla je bilo sve više. Grad je tvrdio da nikada nije bolje komunicirao. Pred penziju arhivar je zaključao vrata i zapisao: „Ljudi ne propadaju zbog onoga što kažu. Propadaju zbog onoga što zauvek prećute.“

REKA KOJA PAMTI

Govorilo se da reka pamti sve. Političari su je pitali za budućnost. Bankari za dobit. Sveštenici za smisao. Odgovarala je svima. Zato joj niko nije verovao.

Jednog jutra prišao joj je jurodivi pesnik.

— Šta čovek prvo izgubi?

Voda je dugo ćutala.

— Ono bez čega se ipak može živeti.

— A poslednje?

— Ono zbog čega je vredelo živeti.

Jurodivi pesnik je klimnuo glavom i otišao. Odrasli su još vekovima pokušavali da protumače odgovor.

HOTEL ZA DUŠE U PROLAZU

Na obodu grada postojao je hotel. Gosti su ostajali samo jednu noć. Recepcioner nikada nije pitao odakle dolaze. Samo kuda odlaze.

Jedne večeri stigao je starac sa sasvim praznim koferom.

— Imate li prtljag? — upitao je recepcioner.

— Imam.

Pokazao je prazan kofer. Četvorica nosača jedva su ga unela.

— Šta je unutra?

Starac se osmehnuo.

— Sve čega nisam umeo da se oslobodim.

Te noći recepcioner je shvatio da su najteže stvari potpuno nevidljive.

TRGOVAC IDENTITETIMA

U novom veku ljudi više nisu menjali mišljenje. Menjali su identitete. Za jedan dan mogli su biti hrabri. Za vikend duhovni. Za izbore pošteni. Za društvene mreže srećni.

Trgovac je postao najbogatiji čovek u gradu. Jednog jutra došao je starac.

— Šta želite? — upitao je trgovac.

— Sebe.

Trgovac je dugo ćutao. Zatim je zatvorio radnju. Prvi put nije znao šta da proda.

KULA OD OGLEDALA

Kula je imala šest spratova. Na prvom ste videli kako vas vide drugi. Na drugom kako želite da vas vide. Na trećem ono čega se plašite. Na četvrtom ono što krijete. Na petom ono što ste izgubili. Na šestom nije bilo ogledala. Samo otvoren prozor. I natpis: „Ako još tražite sebe u odrazu, zakasnili ste.“

Većina posetilaca vratila se razočarana. Nekolicina je prvi put pogledala svet kroz prozor.

POSLEDNJI FILOZOF

Kada su veštačke inteligencije odgovorile na sva pitanja, filozofi su ostali bez posla. Poslednji među njima sedeo je na klupi. Ljudi su ga pitali:

— Šta je istina?

— Ne znam.

— Šta je smisao?

— Možda ga nema.

— Zašto onda dolazimo kod vas?

Starac se nasmešio.

— Zato što odgovori završavaju razgovor ...Sumnja ga tek počinje.

Od toga dana klupa je bila puna ljudi.

ZVEZDA KOJA JE PALA NAGORE

Jedne noći zvezda je počela da pada prema nebu. Naučnici su pisali teorije. Političari osnivali komisije. Teolozi tumačili znakove. Jedino je stari čistač opservatorije nastavio da mete hodnik.

— Zar vas ne zanima šta se događa?

Podigao je pogled.

— Zanima.

— I?

— Možda nije svako padanje poraz.

Niko ga nije slušao... Godinama kasnije zaboravljene su sve rasprave. Ostala je samo njegova rečenica. Ponekad je dovoljno promeniti smer da bi čovek shvatio da nije pao. Nego se vratio sebi.