MILAN TODOROV: IVANJSKO CVEĆE
Milan Todorov
TRAŽENJE BOGA
ILI STALNO IZLAZEĆE SUNCE
roman, 2027.
II
Sledeće noći, posle dugih sati bez
spavanja, uronio sam u san.
Ne mogu da se setim cele priče snohvatice. Moguće da je to tako sa mučnim snovima. Jedan deo našeg mozga je čuvar našeg, u snu već pomalo izgubljenog, zdravlja.
U tom odeljku se, kao u kakvoj fantastičnoj knjižari među horor pričama – čuvaju naše tajne da bi ostale skrivene od nas do kraja života.
Te tajne se ipak javljaju.
Ali, kome?
To tek valja istražiti.
U svakom slučaju, ono čega se jasno sećam jeste da čučim u kanalu za odvod kišnice. Kanal se nalazi ispred kuće u kojoj sam nekada stanovao. U kući su pored mene i moje žene živeli još neki stanari sa kojima smo bili u prividno dobrim odnosima. Naravno, na javi.
U snu ja nišanim ulazna vrata kuće na kojima se pojavljuje mrtva bliska rođaka i kaže mi da mogu da izvršim svoju nameru ubijanja samo preko nje mrtve.
Molim je da se skloni i govorim joj da metak koji ću ispaliti nije namenjen njoj.
Kažem:
„Tebi je dovoljan i-metak.
Naglašavam ono „i“ ispred metka, ne znam zašto ali to deluje prilično prozaično.
Moguće je da je posredi mučni osećaj koji se javlja uvek prilikom podele nasleđa među najbližima u porodici.
Ja i dalje nišanim.
Ona neće da se skloni tako da nemam mogućnost da pucam u one koje sam nameravao da ubijem.
Umesto da joj budem zahvalan zbog toga u meni raste pomešano osećanje straha zbog njene posmrtne hrabrosti i besa zbog neizvršenog zadatka.
Probudio sam se i dok sam doručkovao uobičajenu kajganu sa grčkom Fetom i maslinovim uljem, razmišljam o tom snu, odnosno o njegovom neobjašnjivom kraju bez pravog kraja.
Mislim da takav razvoj sna ima veze sa načinom na koji živim i da je potrebno da budem iskreniji u životu. Ali stare uspomene me nevoljno i užasno sporo napuštaju.
Otuda u mojim zapamćenim snovima sve više melanholije i nemoćne akcije da ih se rešim.
Kada bih pokušao da dešifrujem svoj san upao bih u zamku u kojoj se detalji snova ponašaju kao male Roršahove mrlje. Svaka mrlja znači nešto posebno za nekoga a zbirno im je nemogući odrediti punu meru i posledicu.
Zaboravio sam da sinoć pogledam u nebo. Pre neko veče Mesec je bio dopola pun.
Ili dopola prazan.
Možda je već pun i pomera okeane u meni kao mi u svim živim bićima.
Ali, šta pomera u mrtvima i zašto se oni u tolikom broju slučajeva javljaju u mojim snovima, ne znam a voleo bih da mogu to da razrešim.
Najzad, pitam se da li bi verovanje u život posle smrti, tu pomoglo.
A šta ako ima istine i u jednom i u drugom? U verovanju i neverovanju.
Ko je ono rekao: Bog nema boga? Majster Ekhart ili Fridrih Hegel?
Mnogo je vode proteklo Dunavom od kada sam to pročitao u nekoj knjizi.
Ujutro, poranih na pijacu po cvetni venčić.
Danas je Ivanjdan.
Kod prve starice venčić je stajao 400 dinara, kod druge 500 a kod treće, kao po rastućem tajnim dogovoru, 600 dinara.
„Skupi ste“ – rekoh iskreno.
Srednja starica me pogleda ljutito:
„Danas je taj dan…“
Pomislih ona ne zna ništa o tome da se „taj dan“ slavio i u paganskom svetu u čast boginje plodnosti i punog leta, boginje Lade.
Nije dovršila misao. U očima joj se, kao i u onim dvema, ipak videla pohlepa koja ih je vezivala kao što vezuje ljubav, ako ne i čvršće.
Kupih potom od žene koja ih je nudila ivanjski venčić po najnižoj ceni. Pomislih da Boga, uostalom, novac ne zanima. Ako ga išta zanima, onda su to duše.
„Prva mušterija“ – reče ova obradovana, ali bez osmeha.
Коментари
Постави коментар