MILAN TODOROV: XIV POGLAVLJE ROMANA U NASTAJANJU „TRAŽENJE BOGA“

 

XIV POGLAVLJE ROMANA U NASTAJANJU

„TRAŽENJE BOGA“

Da bih umirio svoju pripravničku savest sledećeg jutra otišao sam u radijsku ambulantu koja se nalazila u nekadašnjem domu kulture.

Bio sam nervozan od ranog jutra tako da sam se posekao na dva mesta na licu prilikom brijanja.

Znao sam da će to ostaviti loš utisak kod lekarke.

Međutim, ona je očito imala svojih privatnih problema i kasnila je bezmalo čitav sat.

Govorkalo se da je zaposlena preko veze a veza je bio predsednik jedne tada važne društvene organizacije koji je zapravo bio njen ljubavnik.

On je po profesiji bio ginekolog.

Čim je sela za to rekla je
„Skinite se, moraću da vam gurnem prst u dupe da proverimo stanje prostate.“

„U mojim godinama“ ,zavapio sam.

„Bolest ne zna za godine. Što je ranije otkrijemo lakše ćemo je izlečiti.“

Bilo je to nešto što ni u najluđem snu nisam mogao da očekujem.

Uvek sam bio posebno osetljiv kad je taj zadnji otvor bio u pitanju.

„Da li baš moram“, upitao sam je.

„Zar mislite da ja to volim da radim“, odgovorila je pitanjem. A zatim dodala:

„Da li ste i vi za kafu?“

Naručila je iz podrumskog novinarskog kluba dve espreso kafe sa mlekom.

Zlata, koja je radila u klubu, bila je neverovatno brza. Jedva sam uspeo da obučem gaće i navučem pantalone.

„Vidite da nije bolelo“, rekla je doktorka Zorović, sad joj se tek setih imena.

Imajući na umu nameru glodura da me po svaku cenu ukloni iz redakcije rekoh joj, dok je spuštala šoljicu između stetoskopa i notesa, sasvim besmisleno:

„Ja i vi se nećemo posvađati.“

Moj odgovor je začudo zainteresovao.

Pitala je:

„Kako to mislite?“

Rekoh joj da će mi kabaretska emisija sasvim izvesno ubrzo biti ukinuta i da ću, kako mi je došapnula koleginica Jasna biti prebačen u Informativnu redakciju u kojoj ću se baviti analitičkim novinarstvom, bar je to moja davnašnja želja.

„Šta tačno pod tim podrazumevate?“

Nisam znao šta da joj kažem. Oblačio sam svoju plavu teksas košulju, dugme po dugme.

„Imate nekoliko, možda čak desetak kilograma više“ – reče. „Upisaću to u vaš zdravstveni karton.“

„Nemam“ , rekoh.

„Imate, imate.“

Ta sitna, vitka plavuša, mislio sam, ta skoro bela ženska, koja je može biti privlačna starijim moćnicima ipak bi trebalo da pomisli šta je bila u ranijem životu.

Haljina od crne, skoro providne svile, duga do gležnjeva sa zlatnim šarom na dečačkim bokovima i te tanke duguljaste noge u čizmama boje antilopa usred leta… sve je to činilo da pomislim kako je biti blizu ženske tajne lepote kao prisustvo nepozvanog na Svadbi u Galilejskoj Kani. Isus je tada vodu pretvorio u vino.

Tako se, pomislih, ljubavnice pretvaraju u nekakav lep paralelizam.

Svi smo ovde i svi smo u prolazu.

Dok je kafe još uvek mirisala na stolu, a ja zakopčavao poslednje dugme na košulji, osetio sam kako se nešto u sobi promenilo. Kao da je vazduh postao gušći, teži od običnog lekarskog razgovora. Doktorka Zorović me je gledala onim svojim svetlim, gotovo prozirnim očima – ne kao pacijenta, već kao nekog ko je slučajno upao u njen privatni svet.

„Analitičko novinarstvo, kažete“, ponovila je polako, kao da probava reč. „To znači da ćete konačno morati da mislite umesto da samo brbljate. Kabare je lakši. Tamo se samo zezaš sa slušaocima, a oni ti opraštaju sve.“

Nasmešio sam se krivo. „Možda baš zato i hoće da me sklone. Previše zezanja u vreme kad svi treba da budu ozbiljni.“

Ona je uzdahnula, spustila olovku i naslonila se u stolici. Crna svila na njenim ramenima blago se pomerila. Bila je to ona vrsta žene koja izgleda kao da je slučajno zalutala u ambulantu iz nekog drugog, finijeg filma.

„Znate šta je najgore kod analitičkog novinarstva?“ rekla je tiho, skoro poverljivo. „Što na kraju počnete da verujete u sopstvene analize. A svet je mnogo gluplji nego što mi mislimo da jeste.“

Ćutao sam. Retko sam čuo tako direktnu iskrenost od nekoga ko mi je pre petnaest minuta turao prst u anus.

Možda je i ona osećala tu čudnu intimnost koju stvara medicinski pregled – kad telo prestane da bude samo telo i postane neka vrsta zajedničke tajne.

„A vi?“ upitao sam je, hrabrije nego što sam nameravao.

„Bolje da guram prst u dupe mladim novinarima nego da sedim kod kuće.“ Nisam znao da li da se smejem ili da se sažalim. Zato sam uradio ono najgluplje – posegnuo sam za šoljom kafe i prolio malo po njenom notesu.

„Izvinite“, promrmljao sam.

„Ništa zato“, rekla je ona i pružila mi maramicu.

„Znate“, nastavila je dok sam brisao kapljice, „kada sam studirala medicinu, mislila sam da ću spasavati živote. A sada najčešće samo produžavam agoniju. I vašu i svoju.“

„Možda nas upravo ova agonija i vodi negde“, rekoh tiho. „Možda je i to deo traženja.“

Pogledala me je dugo. Onda je uzela notes, precrtala nešto što je ranije napisala i napisala novo:

„Pacijent pokazuje znake preterane introspekcije. Preporučujem ponovni pregled za mesec dana.“

Nasmešio sam se.

„To je dijagnoza koju mogu da prihvatim.“

Dok sam izlazio, na vratima se okrenula:

„I sledeći put… nemojte se brijati tako nervozno. Krv na licu vas čini ranjivijim nego što želite da izgledate.“

Izašao sam na sunce. Letnje jutro je već peklo. Bog me je, pomislih neočekivano za mene, pogledao.

(nastaviće se)