MILAN TODOROV: TRAŽENJE BOGA, X poglavlje

 

X POGLAVLJE ROMANA U NASTAJANJU

„TRAŽENJE BOGA“

U vreme radničkog, tobožnjeg samoupravljanja postojala je jedna dobra stvar: radnika nije bilo lako otpustiti.

Postojao je ipak izuzetak. Ako se zaposleni bez opravdanja ne pojavi na poslu pet uzastopnih dana, radni odnos mu automatski prestaje.

Znajući za tu klauzulu pojavio sam se u redakciji petog dana i, kako je običaj zahtevao, javio se sekretarici Olgi.

Nije bila iznenađena, ali ni obradovana.

„Nismo te viđali u poslednje vreme.“

„Pisao sam kod kuće“ – imao sam spreman odgovor i pokazao joj otkucani tekst svoje naredne emisije.

Zamolio sam je da ga ostavi na stolu u kancelariji glodura, koji nije bio u njoj, a u takvim prilikama niko osim sekretarice ni pod kakvim obrazloženjem nije smeo da ulazi u nju. To je bio službeni prostor ali ga je on svojim despotskim ponašanjem učinio ličnim, gotovo privatnim.

Ma koliko to čudno izgledalo zavideo sam mu na tome.

Pitao sam se da li ću, pod uslovom da me ipak zadrže u radiju, na nesigurnom početničkom mestu, moći tu redakciju da zovem i osećam svojom drugom kućom.

Istovremeno sam se pribojavao takve mogućnosti, ma koliko ona izgledala sitna i unapred skoro izgubljena.

Zašto?

Zato što novinar čak i kad radi nešto kreativniji posao od pukog izveštavanja mora da uspostavi kritički odnos prema onome o čemu piše. I to otrovno mastilo mu polako truje dušu preko krvotoka stalnog pisanja.

Nisam znao zašto mi je uopšte bio potreban taj, još neraspakovani, sukob sa glavnim urednikom i možda celim uredničkim kolegijumom. Ali činilo mi se da povratka više nema.

A Francuz? Da li je i on otrovan?

Naravno, na način čoveka koji je već jednom bio izopšten iz društva i kažnjen najstrašnijom, ne kaznom zatvora, nego kaznom gubitka porodice?

Osim toga,izgledalo mi je da sada gubi i preduzeće, tu staru dobru ciglanu u koju su ga radi socijalizacije kao vaspitnu meru sa dozom teatralnog dobročinstva primili po otpuštanju iz mitrovačkog zatvora.

Na neki način bili smo slični.

Verujem da je i on to osećao.

Dogovorili smo se da u utorak ujutro u osam sati najzad dođe do mene i pogleda tu hlebnu peć na terasi.

Ja sam preterano odgovoran čovek. Na sastanke uvek stižem petnaest minuta ranije.

I dogovorenog dana bio sam spreman da mu pokažem peć i materijal za oplatu koji sam, po njegovom savetu pripremio: tri kante gline, pesak. Kilo šalitre i još ponešto.

U osam i dvadeset još se nije pojavio.

Pretpostavljao sam da je odustao, jer je ionako jedva pristao da dođe.

Možda život u zatvoru u kome ne postoji mogućnost za bilo kakvu ličnu inicijativu čoveka liši osećanja za red i vreme.

Istovremeno počeo sam da sumnjam i u sebe.

Ko danas peče hleb pogotovo u kamenoj peći? Takvo nešto traži vreme, strpljenje, znanje i najzad ne malo troška jer da bi se peć dobro ugrejala neophodno je maltene četvrt kubika drva.

Nema nikakve sumnje da je ove nedelje počela da me prati loša sreća.

Odlučio sam da prošetam do Ciglane da bih video o čemu se radi i zašto Francuz ne dolazi.

U portirnici koja je i danju i noću bila osvetljena neonskim hladnim svetlom nije bilo nikoga.

U krugu samo nekoliko napuštenih pasa.

Ulazna vrata bila su zaključana.

U skladištima koja su u stvari bila jednostavne šupe otvorene sa prednje strane bilo je ponešto građevinske robe koja se zbog padanja istočnog odsjaja sunca nije najbolje videla.

Predmetni svet, pomislih, u sparnom danu poput ovog kada se temperatura penjala ka tridesetom podeoku Celzijusove skale, je obično aljkavo trgovačko leglo.

Ljudi postaju predmeti za jednokratnu upotrebu.

Vraćajući se pregrejanim asfaltom od Ciglane ka kući slučajno sam od jednog suseda saznao za tragediju koja se dogodila u ogranku iste Ciglane, rano tog jutra. Ogranak je bio na ulazu u susedno selo Bukovo.

Rekoše mi: eksplodira je poslednja velika peć za pečenje cigli i teško povredila nekoliko radnika.

Snage naših života su poput zvezda koje svojom svetlošću putuju ka nama a mrtve su milionima svetlosnih godina.

I leta stare, pomišljam.

Ali još sam daleko od provalije.

I postajem ubeđen da je potrebno da pronađem svoju nišu u životu, svoj budžak, kako je govorila moja baka Budimka koja je zaista živela u budžaku banatskog sela na kraju sveta.

Pokušavam da pišem skečeve za svoju narednu emisiju.

Teško mi ide.

Ali, koga to zanima?

Sedim ispred stare pisaće mašine sa natpisom Remtor de luxe, koja je nastala u simbiozi fabrika Rem i Torpedo.

Moja žena mi prilazi i seda pored mene.

U ruci joj je flašica mineralne vode. Pruža mi je bez reči. Otpijam dobar gutljaj.

Ne želeći bilo kakvu patetiku, kažem:

Izvini.

(nastaviće se)