MILAN TODOROV: XVII POGLAVLJE ROMANA U NASTAJANJU „TRAŽENJE BOGA“

 Milan Todorov

XVII POGLAVLJE ROMANA U NASTAJANJU

„TRAŽENJE BOGA“

U radiju su uveli propusnice i upisivanje u knjigu dolaska i odlaska sa posla.

Svaki ulazak u zgradu postao je mali, tihi ritual potčinjavanja. Hwemijska olovka vezana za kanap, hladni drveni sto na portirnici i pogled stražara koji više nije tražio oči, već samo ime u tablici.

Radio, nekada košnica ideja i glasova koji su leteli bez reda, odjednom je dobio granice. Sati su postali merljivi, a prisustvo prebrojivo.

Zašto bi nekome ko traži Boga trebala propusnica?

Ušao sam u hodnik gde se miris jeftine kafe mešao sa ozonom iz studijskih uređaja. Ako je Bog bio u etru, među frekvencijama koje su se širile iznad krova zgrade, onda su ga upravo stavili u registar.

Glodur je došao na novu ideju koja bi, po njemu trebalo da poveća slušanost naših emisija.

Ona se sastojala u reklamiranju sadržaja emisija.

Predvideo je da svaki autor emisije ima na raspolaganju dvadeset minuta u jutarnjem programu da izloži koncepciju, ukaže na novine i na zanimljiv i lak, ako je moguće i duhovit način privuče slušaoca.

Došao sam u radio, posle snimanje Vetrenjače ponedeljkom.

Obično to nisam činio.

Kad bi mi ton majstor Ramo (pevali smo mu uvek na kraju snimanja „Ramo, Ramo, stari drži moj“ a on je pevao zajedno sa nama, bez ljutnje) popeo bih se u redakciju, seo za svoj sto u prostoru zvanom KUP i dao se na pisanje takozvane košuljice. U njoj ste morali da označite početne i poslednje reči, trajanje, eventualne nestantardne zvučne proboje i zatim to odnesete tri sprata dole u fonoteku. Tamo biste obično čekali dvadestak minuta na uskom drvenom šalteru da neka devojka, najčešće Mađarica koja je slabo govorila srpski, preuzme crvenu kartonsku kutiju sa magnetofonskom trakom u njoj, zavede je u veliku crno belu knjigu, potpiše papir o prijemu i zatraži od vas da potpišete da ste tonski materijal predali potpuno tehnički ispravan i podoban za emitovanje sa naznakom da biste u suprotnom snosili odgovarajuću kaznu.

Sa današnje pozicije sve te stvari mi se čine daleke i istovremeno bliske.

Sve je bilo uređeno propisima. Tu nije bilo vrdanja. Činilo mi se da je to rađeno zbog nekog budućeg čoveka. Postave se jaki betonski moralni principi i onda taj novi čovek, koji može biti i biće iz Svemira, što je samo dokaz da je Bog jedan, otme jednostavno u ime savesti svoje pravo na slobodan govor.

Ispostaviće se da Svemirac, zbog složenih okolnosti u vezi sa galaktičkim putovanjem, tog utorka nije mogao da dođe u radio i učestvuje u emisiji jutarnjeg programa posvećenoj novim koncepcijama starih emisija.

Umesto njega ja sam ušao u studio 3. dok je crveno svetlo iznad tapaciranih vrata mirovalo.

Taj trenutak mirovanja crvenog svetla i zatim uključivanje zelenog iznad velikog staklenog pregrađa između čoveka pred mikrofonom i obično nezainteresovanih tehničara za režijskim stolovima, bio je za mene, ne znam zašto, uvek stresan.

Moje misli gubile su se u tihoj muzici koja je trebalo da pripremi reklamu naših programa za koju nismo znali kako će i da li će uopšte funkcionisati.

Moja emisija sa dvadesetak hiljada slušalaca, što je, mislio sam utešno, ipak jedno lepo selo trebalo bi da bude premeštena u noćne sate a ne da se emituje na početku vikenda, petkom u 16.

Ljudi se tada spremaju da odu na odmor ili da ostanu ne želeći da im iko bilo šta smišlja.

Hteli bi da jedu obilni, da ne misle na savete o zdravlju, da piju više, mnogo više nego što im je preporučeno i da vode ljubav.

„Ali to“ – rekao je glodur „nije razlog da ih mimoiđe naša nova, za njih, uređena koncepcija radija za dušu, srce i mozak.

Obavešten sam da je potrebno da sutradan, fakle u sredu, budem u studiju 1, u sedam časova i 55 minuta, najkasnije, radi učešća u propagandnoj emisiji naših rubrika.

Nisam znao šta da mislim o tome.

Emisija mi je, kako mi je na stepeništu šapatom saopštila Jasna iz pozorišne ekipe, bila predviđena za ukidanje a ja, njen autor, za izbacivanje sa posla.

Pitao sam se zašto me pozivaju da reklamiram nešto čega neće biti.

Možda glodurmisli da sam nevin a ako tako misli onda je i on u budućem političkom poretku nevin.

Ušao sam u studio „1” dok je crveno svetlo iznad vrata još mirovalo. Sat na zidu je otkucavao poslednje sekunde do osam.

Nisam ni skinuo kaput. Seo sam pred masivni mikrofon, izvadio iz džepa izgužvani papir sa beleškama i stavio slušalice. Sa druge strane stakla, u režiji, mladi tonac mu je dao znak rukom, podignuta dva prsta, pa odbrojavanje do nule.

Svetlo iznad ulaza zasvetlelo je jarko crveno: PROGRAM UŽIVO.

„Dobro jutro. Slušate Radio...”, počeo je, ali glas mu je na sekundu zadrhtao. Umesto pripremljenog teksta o vremenskoj prognozi i jutarnjim vestima, pogled mu je odlutao ka novim formularima koji su stajali na pultu pored mikrofona.

Gurnuo je pripremljene papire u stranu.

Ja sam na znak zelenog svetla počeo

„Rano jutros, na ulazu u ovu zgradu, tražili su mi ime, prezime i tačno vreme kada sam kročio unutra. Kažu da moramo znati ko gde pripada”, rekao sam, trudeći se da budem miran, u mikrofon, dok sam kroz slušalice čuo kako tonac u režiji naglo seda u stolicu.

„Ali ako merimo vreme i zapisujemo imena, pitam se: u koju se knjigu upisuje Bog koji se krije u tišini između dve pesme, ili u rečima koje nam još uvek nisu zabranili da izgovorimo?”

Kroz staklo sam video kako se vrata režije naglo otvaraju i kako u prostoriju ulazi dežurni urednik, pokazujući toncu rukom presecanje preko grla da odmah prekine govor.

Nema nesreće, pomislih, a da se tu odmah ne pojave čuvari reda.

Znao sam dobro da sam još pod prismotrom.

Nisam samo znao da li treba da plačem ili da se zahvalim Bogu, ne zbog te situacije, nego što sam živ.

Biti živ znači dodirnuti nadu u vremenu kada sve naše ostaje tuđe, samo su glave naše za njihovo skidanje.

Ah, pomislih, čemu patetika?

Leto je 1988.

Imam kućicu na obali Dunava i rano izjutra plivam go u obližnjem delu Dunavca zvanom Prva papuča.

Samo, hladna voda mi nikada nije rekla da li sam u pravu i šta će biti sa mnom u budućnosti.

(nastaviće se)