paradoks

RADE JOVANOVIĆ POTPUNO UBEĐEN Od kako mi je crko televizor ne deluje mi tako pokvareno. Sreća je da samo 10 odsto građana zna da onih 90 odsto živi bedno. Pre posete isledniku niko me nije mogao ubediti da je vlada poštena. Stranim posmatračima ništa ne verujem. Ni jedan ne gleda Dnevnik RTS. Predsednik je obišao počasni vod u pratnji čete telohranitelja. Ubedljivo smo dobili i ove izbore, kao što će se videti posle glasanja. Bolje grob nego rob. Grob može da se proda!

ZORAN T. POPOVIĆ PROPUŠTENO GRADIVO Pod stare dane uzeo je da čita „Kamasutru“. Pokušava da nadoknadi propušteno gradivo. Istina je uvek negde na sredini. Između rekla – kazala. Nije vest kad Srbin ubije Srbina, jer to nije zločin iz nacionalističkih pobuda. Učestvovao bih ja u emisiji „Menjam ženu“, ali se bojim da će ova moja da se vrati. Volim sve ono što vole i mladi. Zaostao sam u razvoju. Niko ne umire dok ima onih koji ga se sećaju. Zato mi Srbi imamo kratko pamćenje. Don Žuan ne bi bio veliki ljubavnik da nije bio slab prema ženama.

RATKO DANGUBIĆ OLOVNI VOJNICI Njima je na kraju bilo najžalije što se nisu setili da fotografišu tu silnu olovnu armadu. Kada se događaj odigrao, najmlađem šegrtu bilo je petnaest godina. I događaji mogu da budu nalik na usamljene hrastove u nedođiji, rekao je kasnije majstor Arkadije, nemaju adresu, a do njih se ne može ni posredstvom telefona. Tog lepog jutra javili su preko Radio Beograda, u vestima u devet i trideset, da je u nesreći na Tihom okeanu potonuo teretni panamski brod s dvadeset tri člana posade i da nema preživelih. U topionici obojenih metala Arkadije&sin pili su prvu kafu i razgovarali o nevoljama mornara na okeanima i njihovom sujeverju. Topionica se nalazi u staroj fabrici testenina, odakle je lep pogled na grad i na Dunav. Za taj mesec ogromna narudžbina je bila izlivanje u bronzi malih poprsja Maršala, koja se dodeljuju za njegov rođendan srećnicima i ustanovama za doprinos u kulturi. Tri radnika i tri šegrta radili su bez prestanka, pa se jedan šegrt i ...

MILAN TODOROV IME Zovem se Predrag Lizobulj. Na prvi pogled, reklo bi se, dosta neobično ime za ove krajeve. Neki kažu da je, u davnoj prošlosti, bilo mnogo ljudi koji su se prezivali Lizobulj. Vremenom, prezime je, na žalost, dosta proređeno. Mi potičemo od starina iz Francuske. Postoji predanje koje potvrđuje da smo plemenitog roda čak, ali ja mislim da je to obično malograđansko preterivanje.To što smo se u nekoj francuskoj provinciji, tamo negde pre Francuske revolucije, zvali Lissobuile, ne znači danas ništa. Verujte mi. Revolucije su takve. Često menjaju i ono što ne bi trebalo. Međutim, ako smo nestali kao Lissobuiles, ne smemo dozvoliti da nestanemo kao Lizobulji. Predlagali su mi da promenim ime. Znate li kako me svi u društvu zovu? Pa, naravno, zovu me Peđa. A mene baš vređa kad me neko zove Peđa! Imam ja svoje lepo ime i iza sebe neko poreklo, valjda. Mi smo Lizobulji od starine. Zato, ne dozvoljavam da me krsti ko i kad i gde stigne. Pre nekoliko godina, od kako s...

RATKO DANGUBIĆ KORENI Za progonjenog ne može da se kaže da je prepušten sam sebi. Niko ne može da kaže koliko su duboki koreni naših sukoba. I mi i oni smo u govnima do guše. Izgleda da islednik zna svoj posao. Kod njega je pametniji na vreme popustio. Javlja se ozbiljan poremećaj tokova novca. Više se krade nego što ima para. Svaka luda može da postane kralj, ali ne može da bude dvorska luda.

RADE JOVANOVIĆ IMAMO MI SVOJE BUBICE Teško ćemo omogućiti besplatno školovanje. Jedva smo i posao. Mogli smo da biramo između demokratije i bombardovanja. Odlučili smo se za manje zlo. Plate ne stižu ni za puko preživljavanje. Ali uvek stižu za izbore. Kupićemo samo tehnologiju za proizvodnju svile. Imamo mi svoje bubice. Sreća što nismo vodili ljubav nego rat. Ne bi bilo nevinih. Srbima je spas beneficiran radni staž. Godina u miru kao dve u ratu.

MILAN ĆURČIN (1880 – 1960) "PUČINA JE STOKA JEDNA GRDNA" Ja demokrata nisam nigda bio, Mada sam nekad i sam drž’o da sam; Ali tek danas smem priznati šta sam, I reći što sam i od sebe krio: Ja strepim od ovog divljačnoga puka, I s osećajem večnim, iste vrste, Što dete ima kad ukoči prste, Pa pruža ruke plašeć’ se bauka. Ja žudim samo da me ne dodirne. Ah, da mi nije mlade snage ove, Što mrzi mlaki nerad duše mirne, Sve bih mu dao, da ne bunim snove. Mi nismo isto. Ni srce ni glava. Moje su misli nestalne i nove; Ja imam snova, a puk mirno spava.