paradoks

Konačno sam pronašla stan. Prilično je udaljen od centra, ali je čist i nije skup. Gazda ima veliku glavu jajastog oblika, kao spermatozoid. Pretpostavljam da ima između četrdeset i pedeset godina. Deluje stariji nego što jeste. Ima velike ruke kao lopate, ali one su bele i kad se rukujete sa njim imate osećaj da dodirujete mrtvu ribu. Gazdarica me je pitala gde radim i ispričala da je njen muž svojevremeno, dok se nije opasno razboleo, radio u Holandiji kao haus majstor. Obavestila sam ih da ću neonsko svetlo iznad ulaznih vrata na stepeništu ostavljati uključeno celu noć. Radim u menjačnici smeštenoj u novom gradskom hotelu tako da radim u smenama. Ponekad odlazim u pet ujutro, ponekad se vraćam dosta iza ponoći. - Ovo je miran kraj za devojke - odgovorio je gazda kotrljajući na jeziku glas „r. dok je otegnuto izgovarao reč „kraj“. Zaista se pokazalo da je tako. Kraj je bio miran isuviše. A to nije dobro.To je , ustvari, strašno opasno i počinje postepeno da guši svakog ko tu...

Kakva je to zloupotreba demokratije! Smem da kažem i ono što ne mislim. Nema povratka nazad. Mi smo provaliji okrenuli leđa. Kad god prođem pored hrama pravde zapušim nos. Bojim se da ne prdnem. Utrošak energije sveli smo na minimum. Živimo u najcrnjem mraku.

Kosovo će kad-tad biti srpsko. Ne dajem ni KFOR-u više od petsto godina. Srbi pod Turcima nisu imali nikakvu vlast. To nas je spaslo istrebljenja. Mi smo narod kome prija ropstvo. Kraljević Marko je pod Turcima uživao tristo godina. Nema na svetu još jedne države koja bi mogla da izdržava ovoliki broj zaposlenih. Nacionalne manjine uživaju sva prava kao i Srbi. Samo što smo mi oguglali. Kriminalci likvidiraju isključivo bogate. Sirotinja je prinuđena da se sama snalazi.

U telefonskom imeniku polovina pretplatnika je krajnje neozbiljna. Umrli su, a nisu našli za shodno da se odjave. Dobitnik najvećeg državnog priznanja ,iz razumljivih razloga, želi da ostane anoniman. Danas se državnici ispraćaju uz najveće državne propasti. Ostvarile bi se velike uštede i u zdravstvu, samo da bolesnici nisu na vlasti. Život piše romane, jer se s aforizmima nikad ne zna.

Vreme je novac. Leči sve rane. Konačno sam došao do para! Odoh da izaberem doktorku. Blago rečeno: „Sve će to narod pozlatiti“. Stvorili su slepce od nas. Sad nam je svaki put dobar. Žene često ostanu bez teksta. Iskombinuju sve reči.

Krenuo građanin Dburčer na pijacu. Skupo mu ovo, skupo mu ono plus što je totalno finansijski indisponiran, što će reći ništa od toga što se tu po tezgama izležava ne može da pazari ni pod razno. Ali kada čovek ima sreće! Pred nosom mu pade jedan krompir sa tezge i počne da se kotrlja niz padinu pijačnog prostora. Možda bi građaninu Dburčeru svašta moglo da promakne ali kada je hrana u pitanju to se apsolutno graniči s neverovatnim. Ne gubeći vreme sjurio se za tim krompirom pobeguljom koji je najverovatnije bio loptastog oblika, zbog čega se kotrljao zavidnom brzinom. Eto kako male stvari postižu dominantne role u životima ljudi i končno odlučuju o njihovoj sudbini! Dakle, građanin Dburčer juri za pomenutom krtolom, dahće, stenje, srce hoće da mu iskoči, ali se ne predaje, što sve pomno prate kupci pijačnih đakonija. Oni su se lično mogli uveriti kako se dotični gubi i konačno nestaje sa vidika. I niko više dugo nije čuo ništa o njemu. Prošlo je od tada dosta vremena, kada je sti...

Toliko ljudi, dobro je da se ne iznervira, pomislio je. Čuli smo, čuli smo, bariton je iz susedne sobe telefonom prekidao nekoga. Nije mogao da se nasmeje. Njegov plan je bio mudar, ostavio je svoju imovinu testamentom muzeju grada, kao legat. S obirom na gramzivost dalje rodbine, kao i na prilično bogatstvo koje ga okružuje, potpuno lako za unovčavanje, njemu, koji je navikao da posmatra ljude, bilo je jasno odakle ovolika žurba kod okupljenih da ga ukopaju pre vremena. Nije samo razumeo s kakvim ga nemirom gledaju. Istina, po podacima iz knjiga rođenih i venčanih, on nije imao posebno bliskih rođaka, pa ovde nije moglo ni da bude emocija. Među srodnicima ima malo obrazovanih. Polovina od njih jedva da čita i ko mu može da garantuje da sutra neće spaliti i njegove rukopise. Obilazili su ga mesecima Kurta i Murta u privatnoj klinici. Kasnije, već kad nije znao kuda da skrene sumorne misli, spisatelj razmišlja o knjizi žalbi postavljenoj na postolju u mrtvačnici. Znao je da su sve nj...